ALEKSANDAR STEVANOVIĆ

Gospodin Stevanović je predsednik Srpske asocijacije malih i srednjih preduzeća i ekonomski konsultant poslednjih devet godina. U svom radu se naročito fokusira na mala i srednja preduzeća i snažno podržava izgradnju institucija, uspostavu funkcionalne tržišne privrede pod vladavinom prava uz minimalno državno mešanje i javnu potrošnju. Po obrazovanju je ekonomista sa dve master diplome iz Tranzicije i rekonstrukcije i Političke teorije i prakse demokratije. Gospodin Stevanović je autor većeg broja studija, programa, naučnih radova i publikacija. Radio je kao savetnik Ministra privrede, Unija poslodavaca Srbije, Udruženja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, Fonda za otvoreno društvo, Međunarodne organizacije rada,  NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Stalne konferencije gradova i opština, Fondacije Fridrih Nauman, ELDR, Ambasadora Države Izrael, Save the Children itd.

Sa Aleksandrom Stevanovićem smo razgovarali o vezama između obrazovanja i ekonomije, o tome mogu li se ta dva polja posmatrati odvojeno ili moramo razumeti kako utiču jedno na drugo.

 

Interview: Ivan Marović

Fotografije: Milan Josipović

 

Koja je uloga obrazovanja u savremenom društvu? Koliko je ta uloga prosvetiteljska, a koliko je u funkciji pripreme mladih ljudi za tržište rada?

Osnovno obrazovanje u svakom slučaju mora da ima obe komponente, dok srednje i visoko obrazovanje treba da budu dominantno fokusirani na pripremu učenika/studenata za sticanje utrživih znanja i veština. Iznad svega, nezavisno od toga koji nivo obrazovanja posmatramo, učenici/studenti treba da se osposobljavaju za stvaran život kroz praktična znanja, rešavanje praktičnih problema, razvijanje kreativnosti i inovativnosti, shvatanje da postoje različita gledišta o različitim stvarima. Svega toga nedostaje, kako u nastavnim programima, tako i kod nastavnog kadra.

Alexandar1

Kako izgleda obrazovanje u Srbiji, kada ga uporedimo s obrazovanjem na Zapadu ili u zemljama istočne Azije, koje prolaze kroz period ubrzane društvene transformacije i modernizacije? Koju funkciju vrši obrazovanje u Srbiji danas?

Obrazovanje u Srbiji i u zapadnim zemljama i uspešnim zemljama istočne Azije je neuporedivo u ovom trenutku, što nam najbolje pokazuju testovi PISA i rangiranje naših univerziteta u svetu. Pored našeg izuzetnog zaostajanja u privredi, sličan trend se desio i u obrazovanju, koje je daleko od onog što traži novo vreme. Obrazovanje je svuda jedan veliki dinosaur, ali kod nas niti ima želje da se taj dinosaur pomeri iznutra, niti spolja dolaze značajni pritisci. I kod obrazovanja smo na istoj tački kao i kod svih drugih oblasti društva.

Srbiju je nakon 15 godina izigravanja reformi nemoguće parcijalno reformisati i mi ćemo, nažalost, zbog loših kolektivnih izbora, morati svoju kuću da ponovo pravimo od temelja. Verovatno kada se sama od sebe sruši

 

Šta je bolji pokazatelj stanja u našem obrazovanju – rezultati na testovima PISA ili uspesi naših mladih naučnika u inostranstvu?

U svakom slučaju testovi PISA. Ne meri se obrazovni sistem kroz malobrojne dijamante koji se javljaju u svim zemljama u svetu, nego kroz kvalitet prosečnog studenta/učenika. Naš prosečan diplomac je ispodprosečan na evropskom tržištu, a ta ružna slika se nastoji ispraviti kroz ukazivanje na one koji su dobri ne zato što je sistem dobar, nego što su oni dijamanti sami po sebi.

To je ista matrica kada se mi kao narod radujemo uspesima košarkaša ili Novaka Đokovića u nedostatku sopstvenih individualnih uspeha.

 

Svesni smo odavno politike poklanjanja ocena u školama. Kako ova praksa, koja počinje još u prvim razredima osnovne škole, utiče na vrednovanje znanja tokom srednje škole i fakulteta i kasnije prilikom zapošljavanja? Da li postoji veza između poklonjenih ocena danas i sumnjivih doktorskih titula dvadesetak godina kasnije?

Poklanjanje ocena vodi tome da mi sistematski pogrešno usmeravamo resurse društva i uopšte navodimo ljude na pogrešne izbore u karijeri. Sreća je da postoji kakvo-takvo tržište koje koliko-toliko ex-post ispravlja sve te poklonjene ocene, ali to je jednostavno skup način. Neki mladi su protraćili godine na pogrešne izbore, neki su završili na mestima koja u potpunosti nadrastaju njihove sposobnosti. Kao nikada do sada to je bolno vidljivo od vrha do dna piramide u Srbiji.

Sumnjiva akademska postignuća, što je blaga konstatacija, su samo rezultat perverzne tražnje za zvanjima umesto za znanjem. Da tržište, a ne politika, na principu moderne hajdučije XXI veka odlučuje, ne bi ni bilo tražnje za akademskim zvanjima koja su ponekad na granici groteske.

 

Plagijati koje smo pomenuli su proletos proizveli buru koja se proširila i van akademskih krugova. Kako tumačite to da su najveću ulogu u raskrinkavanju ovih sumnjivih doktorata igrali naši naučnici u inostranstvu? Šta nam to govori o stanju u naučnoj zajednici u Srbiji?

U ovom momentu imamo na prvi pogled sunovrat morala i etike u gotovo svim oblastima, koje je posledica jednog strašnog razočaranja ljudi u Srbiji. Nakon 15 godina fingiranja reformi teško je priznati da smo opet na početku, da smo ispustili mnogobrojne prilike i da će biti potrebno mnogo rada da ne nastavimo propadanje. Ne suočavamo se mi s prihvatanjem izopačenosti u Srbiji, nego s ćutanjem koje je rezultat odsustva nade da ovde može biti bolje i da Srbija može biti normalna zemlja. I iznad svega, ne treba precenjivati moralne vrline akademske zajednice, ona u proseku nikada nije bila progresivnija od ostatka društva, što nas uče iskustva s kraja devedesetih, na primer, ali su očekivanja od nje bila veća. Ja bih rekao i neosnovano veća jer je ona patila od istih bolesti negativne selekcije, pa shodno tome i nije mogla biti mnogo kvalitetnija od drugih segmenata društva.

Aleksandar2

 

Često se ponavlja, mada danas ređe nego pre nekoliko decenija, da je za uspeh u životu važno imati dobro obrazovanje. U našem slučaju, da li je pre redefinisanja uloge obrazovanja u društvu potrebno redefinisati šta se podrazumeva pod uspehom?

Nema univerzalne definicije uspeha. Svaka slobodna osoba koja traži sreću pod suncem treba da sama odluči šta za nju predstavlja uspeh – porodica, moć, novac, sigurnost, pozicija, iskustva, sloboda itd -odnosno koja je kombinacija koja je za tu osobu najbolja. Tek kada sagledate šta je uspeh možete govoriti o vezi uspeha i obrazovanja. S dobrim obrazovanjem rastu šanse za uspeh, ali ono nije ni potreban ni dovoljan uslov. Međutim, ne mogu se oteti utisku da u Srbiji većina ljudi direktno i indirektno pokazuje da se ne smatra uspešnim.

 

Pravo na obrazovanje je ljudsko pravo, ali je takođe jasno da je obrazovanje u funkciji privrede, pre svega kao proces osposobljavanja za tržište rada. Da li su ova dva aspekta po vama međusobno suprotstavljena? Da li je jedini uspeh (o kome smo malopre govorili) uspeh na tržištu?

Pravo na obrazovanje je pozitivno pravo (mora ga obezbediti država, ako ga niko drugi ne nudi) kada je reč o osnovnom obrazovanju i tendencija je da to bude slučaj i sa srednjoškolskim obrazovanjem. Ono postoje negativno pravo (ne može se zabraniti) kada govorimo o visokom obrazovanju. Preduslov naprednog društva je da ono svake godine stvara više nego prethodne, a to može da bude obezbeđeno na dugi rok samo ako sva tržišta optimalno usmeravaju sve resurse, među kojima su znanja i veštine ljudi ključan resurs. Stoga, osnovno i srednje obrazovanje većim delom treba da odgovaraju na potrebe tržišta, a ne na vrlo subjektivne kriterijume.

Kada je reč o visokom obrazovanju, ono treba da bude posmatrano kao investicija punoletne osobe, gde ta osoba snosi dobre i loše posledice svog izbora i gde društvo nema ikakvu obavezu/pravo u vezi s izborom i posledicom izbora, bili oni dobri ili loši.

Konačno, pored onoga što nazivamo formalno obrazovanje, postoji vrlo dinamičan segment obuka koji funkcioniše u potpunosti na tržišnim principima i gde ne postoji gotovo nijedan od problema koji su decenijama nerešivi u formalnom obrazovanju. Na dugi rok odgovor je u iskustvima ovog tržišta obrazovanja i reformi ne sadržaja, nego koncepta formalnog obrazovanja koje se suštinski nije menjalo stotinama godina.

 

Šta bi bila suština reforme obrazovanja u Srbiji? Koji su principi na kojima bi ona počivala? 

Recimo da bi pet principa mogli da budu:

  1. Malo prakse često uznemiri mnogo teorije
  2. Fokus na praktične veštine i znanja, ne na reprodukciju podataka i informacija
  3. Kastomizacija umesto šablonizacije
  4. Merenje efekata obrazovanja i kvaliteta rada nastavnika/profesora
  5. Razvijanje kreativnosti, participativnosti i kulture različitosti

 

Da li Srbija ima ekonomskih i drugih kapaciteta da sprovede reformu obrazovanja koja je potrebna? Gde bi trebalo početi i koji su ključni prvi koraci da bi se sistem postavio na zdrave noge?

Nijedna reforma nema za prepreku novac. Novac sam po sebi gotovo nikada nije prepreka za velika dela, a još manje za skromnije poduhvate, već izgovor za nečinjenje i inerciju. Ljudi takođe nisu prepreka, ali pravi ljudi neće doći na prava mesta s autoritetom za promene u pogrešno postavljenom sistemu. Potrebno je da se pojavi tražnja za promenama u Srbiji, koja neće biti rezultat nezadovoljstva rezultatima lošeg sistema u Srbiji, nego rezultat tražnje za potpuno novim sistemom.

Mi smo sada kao društvo dominantno anestezirani željom da pokvaren sistem da lepe plodove, a očekujemo da će nam to omogućiti Božić Bata, ovaj put u liku aktuelnog premijera.

Posledice ove infantilnosti ćemo skupo platiti, ali nije izvesno da će se desiti kolektivno učenje na sopstvenim greškama.

 

Šta bi po vama bila najveća prepreka ovakvoj reformi? Ko takvom reformom najviše gubi i ko bi mogao najviše da joj se protivi?

Nema reforme obrazovanja bez ukupne reforme sistema. Ne može jedan po prirodi trom segment da bude brži od ostatka sistema, a posebno to neće biti slučaj ako ceo sistem ide u rikverc. Ako imamo sistem koji se obrušava sam od sebe i ako se na njemu za sada istrajava, protiv reforme obrazovanja će biti svi koji ovakvo stanje brane – svi oni koji su došli do pozicija negativnom selekcijom, ali i oni koji se s razlogom plaše promena suočeni s mnogim iskustvima s lažnim reformatorima u Srbiji.

 

S druge strane, ko bi od ove reforme imao najviše koristi? Na koga bismo mogli da računamo kao na saveznike i pomoć u reformi obrazovanja?

Od reforme obrazovanja najveću korist će imati korisnici i najbolji profesori/nastavnici, a posledično i preduzeća i druge organizacije. Drugim rečima, svi oni koji veruju da je pozitivna selekcija ključ uspeha i temelj društva će biti neto dobitnici reforme obrazovanja. Ako se ostvari ključna pretpostavka, a to je tražnja birača za sveobuhvatnim reformama, u primeni reformi obrazovanja glavni saveznici biće svi oni koji su došli u taj sistem isključivo zahvaljujući svojim kvalitetima, koji svojim standardima ponašanja i dostignućima predstavljaju smetnju za one koji su stigli negativnom selekcijom i koje su formalno i neformalno učenici/studenti ocenili kao nosioce odličnosti u obrazovanju. Oni su ti koji će biti ključ stvaranja kritične mase za istinsko zaživljavanje reformi, tako što će pokrenuti većinu koja bi volela da imamo drugačiji obrazovni sistem, ali koja se plaši da bude glasna iz straha za sopstvenu egzistenciju ili iz čistog konformizma.

 

Za kraj, ako bismo u reformu krenuli odmah, kada bi se videli prvi opipljivi rezultati? Obrazovanje je dug proces, u kom svaki čovek provede barem jednu, a neretko i čitave dve decenije. Da li ćemo morati da čekamo toliko dugo da bismo videli rezultate ove reforme?

Ne treba čekati decenijama, rezultati reforme visokog obrazovanja su u potpunosti vidljivi za četiri godine, baš kao i kada je reč o srednjim školama. U oba ova koraka mogu se ispraviti greške u sistemu osnovnog obrazovanja jer su to ključne godine kada se oblikuje ličnost i stiču praktična znanja.