EDO MAAJKA

“Cela mu se glava smeje”, kaže narod za ona posebno ozarena, harizmatična lica, sposobna da te zaraze klicom dobre životne energije. Otkad me je, pre trinaest godina, probudio u jednom tuzlanskom bekstejdžu, gde sam, mrtav umoran, uspeo da zadremam (pih, izem ti mladost), moja prva asocijacija na Edu je upravo ta – i ne, ne, ovo nije doprinos izlizanim “vel’ka glava” šalama, reč je baš o osmehu koji seže oko cele te glave, osmehu kojim ovaj dobri duh Balkana pleni čim ti se predstavi. A kada ga bolje upoznaš, doznaš da je takav kez stvar izbora, pogleda na život: Edo Maajka, veličanstveni tekstopisac i jedna od najunikatnijih figura ovdašnje post-rok scene (ako ćemo tako, šire shvaćeno, nazvati sve ono što prkosi bujici šunda i ne koketira s banalnošću), imao bi mnogo razloga da ne bude nasmejan: na dugom putu od Brčkog do Tel Aviva desilo mu se mnogo toga ružnog i mnogo toga nužnog. A opet, i mnogo toga lepog, vedrog. Edo je, avaj, čovek koji uprkos i u inat svemu bira da, poput suncokreta na omotu albuma “No sikiriki”, uvek bude okrenut sunčanoj strani ulice, iako njegova poetika počiva na svim sastojcima svakodnevice ovih predela: već prvim albumom naterao je praktično celu buvšu Jugu i na smeh i na plač, a onda naprosto nastavio to da čini, očaravajući publiku onime što bih, pod punom odgovornošću, nazvao veoma kompleksnom jednostavnošću, direktnošću ispod koje stoje nebrojeni slojevi novih značenja. U jednom od njegovih stalnih skokova po geografskim dužinama i širinama nedavno je proveo kratko međuvreme u Beogradu. A nemamo tako često prilike da se ispričamo. Neka, stoga, čitalac ne zameri što će ovo više ličiti na ćaskanje starih jarana no na intervju.

 

Intervju: Marčelo

Fotografije: Milan Josipovic

E2

 

Pitaću te “kako si” na jedan drugačiji način: kako ovih dana izgleda tvoja plejlista, šta slušaš?

Čekaj da vidim :)

Sad sam u nekom kuhanju novog albuma, pa najviše slušam producente (Kooladea, Billaina) i neke baš dionice Kurte iz Defencea, znaš ono kad moraš biti u sobi sam, jer svi ukućani su ludi od jednog te istog ritma u loop-u. Posluš’o sam novog Dre-a, jer se jednostavno moralo, čovjek je genije koji rijetko kad izbaci nešto novo, odličan materijal je uradio. Imam i neke regularne, već standardne playliste sa dosta reaggea, Bena Harpera, sevdaha malo, genijalnog Kendrika Lamara, fini bućkuriš svakojakih stilova. Tako da je trenutni psihološki zaključak taj da sam promjenjiv sa pretežnom vedrinom :)

A da li si od onih čiji saundtrek dana ilustruje raspoloženje, ili od onih koji slušaju stvari upravo suprotne onome kako se osećaju?

Radije slušam one pjesme koje mi ilustruju raspoloženje: ako sam nabrijan i idem na trening, tad se sluša Prodigy, recimo, a ako sam se pokačio sa ženom, upadnem u sevdah i u Billa Withersa, ili neki blues sa ljekovitim rifom. Kad sam s djetetom, slušam Elzu, Annu i ostale princeze kako pjevaju na youtubu, i, naravno, znam sve tekstove. Otkrio sam da mi je za napetost prilikom vožnje u avionu najbolji Massive Attack.

E, fino da spomenemo taj veliki preobražaj: Edo Maajka je Edo Baabo! Kako se snalaziš, leži li ti porodični život?

Leži, brate, leži odlično, tol’ko leži da nisam ništa novo izd’o već treću godinu zaredom. Mislim da se kod ljudi sa dolaskom djeteta u život otvori neki novi kanal koji utječe na sve ostale kanale i prioritete, strpljenje se poveća, otpadne kamara nekih strahova i napravi se mjesta za neke nove i drukčije:)

Još su tu i standardni flashbackovi iz mog djetinstva, traumice koje su većinom gurane pod tepih, pa cijelo vrijeme imam osjećaj da uz svoje dijete sređujem i te neke svoje osobne polutraume od Balkanskog odgoja i nerazumijevanja. Nismo malu dali u vrtić, pa pravim svakodnevne planove za igranje i učenje, uglavnom mnogo poljubaca i topline. Odmorim se kad sam s djetetom, volim joj ugađat.

E1

Dobar deo tvog opusa spada u angažovano stvaralaštvo. No, kad god me pitaju o angažovanosti, pokušavam da objasnim kako je za mene ono prvenstveno lična potreba da se reaguje na uočenu nepravdu. Kako bi je ti definisao (i sebe u njoj)?

Da, to je baš tako: potreba da se reaguje na trulosti u društvu i okolini. Međutim, ta potreba se nakon nekoliko albuma može pretvoriti u ponavljanje i zamor samog sebe, pa i slušatelja. Kad uradiš jednu Mater vam jebem ili jedne Suze, onda mi u startu ideja nove takve pjesme bude neprivlačna, jer sam prič’o o tome već i doslovce se ništa nije promijenilo u tih ne znam ni sam kol’ko godina koje su prošle od te pjesme. U stalnoj sam potražnji za novim kutom gledanja na određeni problem. Dva su načina, ili problem u potpunosti ismijat i uzet mu snagu, ili upozorit na taj problem i opisat ga tako realno da se čovjek sjebe kad to posluša; volim i jedno i drugo, s tim da mi je veći izazov ovo ismijavanje, jer je svakodnevica već tol’ko loša da tvoje pretakanje svakodnevice u pjesmu ispadne samo dodatno smaranje i ucrnjavanje slušatelja. Svaki je angažirani autor jedno ogledalo slušatelju, a ogledalo nije lako podnijet, svako ogledalo vodi do rasprave u društvu i samim tim do nekakvog pomaka sa mrtve tačke. Ako tog pomaka s mrtve točke nema, onda mi ostaje nada da će to moje utjecat na nekog novog i mlađeg i da će se ta potreba sumnje i propitivanja društva i svih podjela i normi tog društva nastaviti.

Tel Aviv. Da li ti je Balkan jasniji sa te distance ili izbliza? I kako ti izgleda savremeni trenutak, gde smo danas? Gde, u odnosu na vreme kada smo se združili i snimili prve zajedničke pesme?

Kad sam doš’o tu u Tel Aviv, shvatio sam da pojma nemam o ovom sukobu, napad’o sam ljude bez ikakvog znanja, pun predrasuda i nabiflanih rečenica i ispad’o idiot. Im’o sam tu neku potrebu srat ljudima (smeh), pa kad bi bio s Izraelcima, mor’o bi im srat za mnogo toga, a kad sam bio sa Palestincima, srao sam im za njihova sranja i tako ispad’o non stop najgori. Bio sam kontrolor (smeh), a sve oko sebe sam optuživ’o za kontrolu i nedemokratičnost.

Bilo je teško mladom ljevičaru shvatit da nije uvijek u pravu i da sam puuuuun samo površnog znanja. Dobra školica.

Gledajući odavde na naš Balkan, moram reći da mi je slika dosta šira, lakše je uvidjeti idiotluke i predrasude, povodljivost ljudi i prva misao na ovo pitanje mi je da se kod nas jako sporo mijenjaju stvari. Balkanska politička scena je kao sapunica: i kad preskočiš godinu dana epizoda, nastaviš pratiti kao da se ništa nije desilo, jer se doslovce ništa i ne dešava. Sada mi se čini da je neko vrijeme pretvaranja: desno orijentirani političari, koji su na vlasti u većem dijelu regije, ponašaju se kao najbolji učenici demokratske škole, puni su priče o ljudskim pravima i koračanju naprijed u europsku svijetlu budućnost. To mi je čudno i ne vjerujem tome, to mi je kao da Točka čujem kako svira harmoniku i govori o svom novom kolu. S druge strane, većina regionalne populacije nema jasno određen stav prema ničem, čeka se na to šta veće nacije svijeta misle o nekoj određenoj temi. U biti, kratko i jasno -prati se trend, ma kakav on bio.

Iskreno, u trenutku snimanja naših prvih albuma mislio sam da će ti problemi o kojima pričamo jako brzo nestati, da ce mržnja splasnuti do nebitnih razina, da ćemo ući u tu Europsku Uniju veoma brzo… Međutim, nekako je sve gore. Gdje je ta demokracija i gdje je taj bolji život više?

Nacionalizam, za koji sam bio uvjeren da može samo na Balkanu još uspijevat, sada razvaljuje po čitavoj Europi. Mađarska je za mene u fazi naših devedesetih. U čitavoj sjevernoj Europi, zahvaljujući strahu od ISIL-a, raste desnica i, iskreno, ne znam kako će se taj trend odrazit na našu regiju. A regija je postalo mnooogo konzervativnija, i sva ta stagnacija i nazadovanje me jako živciraju, buraz, a godine prolaze…

E5

Kad smo kod takvih promišljanja… Nećemo ono čuveno “snimaš li nešto novo i kad će”, ali reci mi koje te teme ovih dana najviše zanimaju, šta je to o čemu pišeš ili planiraš da pišeš?

Ovisnost o ljudima, o tuđem prihvaćanju, odobravanju, ovisnost o nekoj osobi, davanje moći nad sobom drugim ljudima, roditeljima ili partneru ili nekom idiotu s TV ekrana, ili duhovnom vođi. Ako mene neki političar baš iživcira, a znam ljude koji popiju tabletu uz dnevnik, znači da ja njemu dajem tu moć nad sobom, moć da mi sjebe večer, a to nije mala moć. Ili ako se pokačim sa zenom, dobrim prijateljem, jedva zaspim – to je davanje moći nad sobom.

Onda, opet, gdje je granica s moje strane u tom nedavanju nikome moći nad sobom, gdje je tu čar, da li i gdje onda s druge strane postajem šupak (smeh). Takve glupostim recimo…

Počeo sam pisat nešto o tome i imam dobar uvod:

Ja sam ovisan o tebi i boli me u grudima,

A bolje ovisit o horsu neg ovisit o ljudima…

Iskreno, dalje nemam ništa :)

Ti si, jasno je svakom tvom slušaocu, izuzetan pripovedač. Da li te je ikada zanimalo pisanje proze?

Volio bi skupit dovoljno hrabrosti za napisat nešto, ali druga je to borilačka vještina i mislim da sam još uvijek nespreman, moram se s tobom više druzit (smeh).

E4

Svirao si s bendom, nastupao si i u mc-dj varijanti. Šta ti, na kraju, više leži, u čemu se osećaš udobnije?

Osjeć’o sam se uvijek udobno u oba pristupa, i na beatove i sa bendom, u izvođačkom smislu meni je to potpuno isti nivo zadovoljstva. Sretan sam što imam DJ Soula i Frenkija, jako smo uigrani, precizni, i nastup je dosta dinamičan, ta dinamika je jedna od prednosti nastupa sa dj-em, ja to volim i koristim. Mislim da smo ravni svakom bendu prije ili poslije nas (smeh).

S bendom se prošire zvuk i aranžmani, dobiješ jednu totalno drugu priču i skoro pa druge pjesme, album ti zvuči drukčije kad ga samo presviraš sa bendom, a da ne pričam ako se igrate s aranžmanima na probama. Također je odlično, ali nije mi bolje niti gore od filinga na stejdžu sa dj-em, iz iskustva na festivalima sam zaključio da je efekt u publici, a i kod mene, totalno jednak.

E sad, ima i onaj dio samog nastanka neke pjesme, koji je meni jako bitan. Sa bitovima je to dosta jednostavnije, čuješ dobar bit i repaš, zajebavaš se s njim, versovi, refren i producent još malo doda svog, i gotovo. Kad s bendom radim nešto od temelja, taj kreativni dio mene je mnogo zadovoljniji, džemanjem nekog groova možemo otić ko zna gdje i u kojem smjeru, a kako odemo muzički, tako idem i ja lirički. Mnogo je zabavnije radit tako pjesme, pogotovo ako se okružiš talentiranim ljudima od kojih mošeš i naučit. Iziskuje neuporedivo više strpljenja, vremena i novaca, ali je zanimljivije i veći izazov. Trenutno nemam uslova za tako nešto, ali jedva čekam okupit neki bend i snimit neki novi materijal s njima. To sam za sad uspio ostvariti samo sa bendom na Spomen Ploči, gdje smo išli obrađivat već postojeće pjesme i bitove. Ali ma koliko volim svoj bend i uživam s njim, prije ili poslije ću čuti neki dobar bit na kojeg ću morat također snimit nešto.

Zaključak mi je nekako 1:1, s što da bend dobija na produžetke :)

Prethodno pitanje zapravo mi je šlagvort za ovo. Nekako mi se čini, što te je publika više shvatala kao alternativca, to si se ti više zatvarao u žanr: i dalje si na albumima više bio za dobar “bit” nego za muzičke eksperimente i instrumente. Zanima me tvoj pogled na to, jer je moj potpuno obrnut (smeh).

Buraz da imam uslove, do sad bi im’o barem još dva albuma s bendom, iako ne znam kol’ko bi ti materijali bili neka alternativa i gdje bi to sve otišlo…

Jedno si od nesumnjivo najvećih imena ove regije. Kako se nosiš s pritiskom? I ne nabija li dodatni pritisak činjenica što deo publike uvek misli da izmišljamo da smo pod pritiskom?

Trebalo mi je vremena da se naučim nosit s tim, i to i dalje učim svakodnevno. Ja sam lik kojem ne trebaju ni pozornost ni hejteri za taj pritisak, ja sam ga u stanju sebi napravit i na plaćenom godišnjem (smeh). Meditiram, sport pomaže, pogotovo box, pisanje mi mnogo pomaže: kad napišem problem na papir, onda mi ga je lakše objektivnije sagledat, raspišem ga.

Na kraju krajeva, morat ćeš se suočit sa problemom, mislim da je to jedini način da rastemo, jeb’o komfor. Komfor samo zatupljuje, nema rasta u komforu.

E6

Obojica smo radili na dokumentarnom serijalu “Perspektiva”. Šta su ti negativni, a šta pozitivni utisci iz razgovora sa srednjoškolcima? To jest, šta te je zabrinulo, a šta oduševilo?

Nije im lako, društva su nam mnogo konzervativnija nego prije, drukčiji su veoma nepoželjni, besparica je, uče se različite historije u krugu od 100 kilometara, sve je to dosta konfuzno za tinejdžere, ali unatoč tome sam primjetio da je većina njih željna napretka. Većina ih vjeruje da stvari mogu ići nabolje, ima elana, pozitive i optimizma u njima. Ona epizoda u Mostaru je stvarno bila odlična, klinci su naučeni na predrasude, kojih su pune kuće i ulice, a kad to kažu javno, ispadaju fašisti i svi se okome na njih, čak i ljudi koji razmišljaju kao oni. Treba pričati i raspravljati o tim temama, guranje pod tepih samo stvara novi naraštaj zaluđenih ljudi.

Perspektiva je odličan regionalni projekt.

I za kraj, budući da mi je “Sve prolazi” jedna od najdražih tvojih pesama: jesmo li matori, je li vreme prepustiti sve novim klincima ili nas tek čekaju neka nova i drugačija, zrelija postignuća?:)

Buraz, naša priča tek sad počinje, ovo sve do sad će biti samo blagi uvod u našim biografijama.

Šta god da dodam, samo ću sjebat ovu gornju rečenicu :)