Intervju: Arsenije Jovanović

 

Da bismo predstavili Arsenija Jovanovića trebalo bi da mnogo toga nabrojimo i opet ne bismo bili sigurni. Tako je to s renesansnim ličnostima. Ali, da pokušamo: pozorišni, televizijski, radijski i filmski reditelj, moreplovac sa Galiole, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, fotograf, pisac knjiga, scenarija, tekstova i adaptacija za radio, kompozitor radiofonskih dela, autor ambijentalnih instalacija, autor muzike za pozorište i film, jedan od osnivača Teatra Bitef, dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, pesnik…

 

Intervju: Jovanka Kozlovački Damjanov

Fotografije: Milan Josipović

Koja je veza Vas i Harley Davidsona? U „Pričama sa Galiole“ divite se „akustičnoj lepoti“ ove mašine… I uopšte mašina, onih koje nas odvode i vraćaju. Jedna Vaša kompozicija zove se „San jednog automobila“… Gde je „San jednog automobila“ sve stigao, šta sanja?

Setimo se onog kadra s igračkom u filmu Orsona Wellesa „Građanin Kejn”, pupoljka ruže u staklenoj kugli, kad Orson šapatom izgovara „rosebud“ – ružin pupoljak … Moj je otac tridesetih godina prošlog veka vozio Harley Davidson po beogradskim ulicama i po stazama i bogazama ondašnje Srbije. A mama je radila u zastupništvu Harley Davidsona u Uskočkoj ulici. Tu su se i upoznali, pa je ta mašina moj porodični amulet. Jednom sam dobio električnu igračku, bio je to minijaturni Harley Davidson. Bio sam već odrastao, oca i majke više nije bilo. Kad sam pustio igračku da juri po podu setio sam se ružinog pupoljka Orsona Wellesa. Nisam veliki ljubitelj buke mašina, ali mi se dopadaju basovi motora Harley Davidson. Prvi futuristi obožavali su buku motora, uživali u njima onako kako ljubitelji Mozarta uživaju u njegovoj muzici. „Pametnom je i komarac muzika“, kaže jedna kineska poslovica. Pogrešno je verovati da nas mašine odvoze i vraćaju, one nas vrte u krug i uglavnom zavaravaju. Brodovi nas odvoze najdalje, naročito oni mali kao moja Galiola. Ima trenutaka kad verujete da ste napustili planetu. Nema dokaza da nije tako. Jedna engleska izreka kaže: „Sail, the best way to go!” Otići kuda? Pa, nekud dalje od ove kugle za koju su nas rođenjem zalepili, olizali marku i zalepili za kovertu. Možda je i moj otac napuštao planetu na svom Harley Davidsonu. Napuštajući je i zanesen brzinom, izgubio je svoju devojku, moju majku, koja je sa zadnjeg sedišta sletela u jarak. Tek kad se približio Vrnjačkoj Banji shvatio je da je nema. Da je nije našao ni mene ne bi bilo, ni moje kćeri. Eto, to je moj ružin pupoljak, električna igračka s dva točka na kojima se vozim do prošlosti i nazad.

A21

„Vreme fresaka“ je kapitalna TV serija iz 1982, u 15 epizoda, serija za koju ste pisali scenario, muziku i režirali. U njoj ste prikazali sve najdragocenije što ovaj narod ima u freskoslikarstvu. Šta mislite zašto se u poplavi repriza ona i drugi Vaši TV radovi tako retko emituju, ili čak i nikad? Kako biste ocenili današnji TV program, ne samo u Srbiji, ali u njoj, pre svega? Negde ste napisali da je televizija čoveku umrtvila dušu…

Ne mogu da procenjujem današnje televizijske programe iz prostog razloga što televiziju uopšte ne gledam. Znam, međutim, da postoji dragoceni „Trezor“ i dragocena Bojana Andrić koja nam na svom Harley Davidsonu povremeno donosi slike iz prošlosti. Kažete da sam nekad negde jednom rekao da televizija umrtvljuje dušu. Danas bih dodao da to zavisi od svake duše pojedinačno. Ako postoji neka naša zajednička duša, nju umrtvljuje mnogo štošta. Pojedinačna duša odbranjuje ili ne odbranjuje samu sebe, a kolektivna duša najčešće je samo inertni talog, ono što pada na dno. Kolektivna duša nema sposobnost samoodbranjivanja i samoočuvanja, to je telo bez antitela, nešto kao depo otpadaka i truleži. Nije televizija jedina koja tu deponiju povećava, nju povećavaju duše koje su nisu samosačuvale, a takvih je sve više i više. Da sam slikar, mogao bih to da prikažem, a kada bih birao slikara bio bi to, recimo, Boš ili neko od savremenih slikara fantastike. To kako umrtvljene pojedinačne duše iz sebe izbacuju trulež, kako pune kontejner kolektivne duše… Mehanizam provincije.

Utisak je da Vam je radio mnogo draži medij. Čime Vas je „kupio“? Čitajući šta radite u domenu radiofonije, čovek lako napusti sopstvenu predrasudu da je radio medij u nestajanju. Malick Vas je, takođe, našao na radiju…

Radio govori samo zvukom, a zvuk je anđeoskiji od slike. Slika je najčešće autoritarna, nadmena i ograničena – bilo da je u kvadratu, u ovalu, u bilo kom obliku ima precizno određenu dužinu, širinu, dubinu. Slika je uramljena, a zvuk je bez rama, dimenzije zvuka dišu, pulsiraju, nestaju i nastaju. Sve je to bliže pulsiranju i disanju nesputane ljudske svesti – onda kad je nesputana naravno – ali i kad je sputana ostaju neki spasonosni prodori za dublje percepcije. Kad se slika uglavi u ljudski mozak ona je kao zabijeni klin koji se teško iščupati može. Govor zvuka bliži je govoru poezije i književnosti. Onako kako do nas stižu zvuci sa radija ili koncertnog podijuma, svejedno, tako do nas stižu stihovi i sadržaji knjiga. Zar je važno kako izgleda radio kutija, kako izgledaju zvučnici, stranice knjiga sa kojih u nas utiču te reke prizora što se u našoj svesti razlivaju kao najveće i najraskošnije delte među svim deltama?

A23

Vi i Terrence Malick… Postoji ta velika sličnost Vas dvojice: volite da se izgubite na mestima koja volite, ne ljubite medijsku pažnju, volite radio, posvećenici ste svog posla, reditelji ste… Koliko ste puta do sada sarađivali? Šta Vama znači ta saradnja? Da li i sada nešto zajedno radite, planirate…?

Saradnja s Malickom, koja je počela pre 16 godina, nije se prekidala i traje. Ja te godine merim po godinama svoje kćeri, Ane Klodije, njeni su rođendani jubileji moje saradnje s Terrencom. Posle „Tanke crvene niti” korišćeni su mi odlomci nekoliko kompozicija u „Drvetu života”, potom u filmu „Ka čudu”, koji nije prošao slavno, nadam se da će „Vitez od pehara” biti bolje sreće. U filmu koji je u programu Berlineala iz pet različitih mojih dela Malick je uzimao sekvence i ponavljao ih tu i tamo kroz čitav film. Do poslednjeg trenutka, sve do pre neki dan, nisam znao šta će od mene u filmu ostati. Malick montira svoje filmove i po godinu dana, često i duže. Priča njegovih filmova često nastaje tek u sobi za montažu, prvobitno napisani scenario nestaje kao da ga nije ni bilo. Na zloglasnom „cutting room floor” završavaju velika filmska imena, neki glumci potpuno nestaju. Sean Penn, Mickey Rourke, Adrien Brody i mnogi drugi – ili ih u filmu na kraju nije bilo ili su ostali tek poneki njihovi kadrovi. Zanimljivo je da se niko nikada na Malicka nije naljutio, jedino je stari Christopher Plummer izjavio da više neće igrati u Malickovim filmovima. Izgleda da imam više sreće sa svojom muzikom nego što su je imali Brody, Travolta i mnogi drugi. Srećom, nisam glumac, možda bih se i ja našao na podu montažernice. Ali šta je tu uostalom čudno? Ako pisac može iz svog rukopisa izbaciti čitava poglavlja, zašto ne bi mogao filmski autor da uradi slično? Stvar je, naravno, u tome da pisac izbacuje fiktivne likove, a filmski reditelj žive glumce. Nije to kao kod Pirandella, u čijem komadu „Šest lica traže pisca” ličnosti jure za autorom, velika je razlika između sujete fiktivnih bića u književnosti i živih glumaca na filmu. Zaista sam srećan što nisam glumac. U svom poslednjem pismu Malick mi se maltene izvinjava što me nije više koristio u svojim filmovima, ali da će se, kaže, truditi da to nadoknadi u sledećem filmu. A šta će biti sledeći film – to možda ni Malick ne zna. Godinama se čeka da završi film „Putovanje kroz vreme”, čak su ga i tužili zbog para koje je dobio za taj film, a potrošio ih je, navodno, na neki drugi film. Zucka se i o Untitled Austin, filmu s Christianom Baleom, koji je izjavio da ne veruje da će ga u filmu biti jer je snimio samo nekoliko kadrova. Sve su to nepouzdana nagađanja. Malick je u neprestanom traganju, van svih šema, film priprema godinama, a kad počne da snima krenu improvizacije koje su neretko daleko od scenarija. Od Olge Kurylenko je tražio da čita Dostojevskog, budući da ga je Ukrajinka čitala u školi, a kad je došla na set da snimi grdne monologe koje je nabubala kao „očenaš“ Terry joj rekao da sve to odglumi bez ijedne izgovorene reči. I slično. Zato glumci vole da rade s njim. Kod njega je sve drugačije. Jessica Chastain bila je nepoznata pozorišna glumičica kada ju je Malick pozvao za „Drvo života”. Za nepune dve godine postala je velika zvezda, nikad ne propusti da pomene Malicka.

Da li Vas je neki naš reditelj pozvao da radite muziku za njegov film?

Nije, neće i ne mora. Estetika Malickovih filmova nije među estetskim kategorijama takozvanog igranog srpskog filma. Možda tu moje mesto i nije. Pre bih ga tražio u pozorištu i svakako u domenima umetnosti igre. Kad je reč o pozorištu, tu se ponovo vraćamo “problemu duša” i nerado bih o tome. Zaključujte sami. A kad je reč o umetnosti igre i mogućem mestu moje muzike u nekom igračkom performansu, stvar je u tome što srpski teatar nema koreografa. I kad bi ga bilo, ne znam da li bih bio prihvaćen. Ponovo taj talog kolektivne provincijalne duše. Zaraženi virusom provincijalnosti svet oko sebe vidi jednim okom, drugim i drugačijim gleda svet koji mu je nedostupan. On bi tom drugom i dalekom svetu voleo da pripada, a kako mu ne pripada, on ga ili mrzi ili mu se ulaguje. Pred onim što je oko njega često zatvara oba svoja oka, ako ga ne pokreće kakav lični interes. U ozbiljnijem svetu – da ne kažem ozbiljnom jer takvog baš i nema mnogo – lični se interesi potiskuju. Zato je izbor koreografa Nachoa Duata, značajnog u svetu igre koliko je Malick značajan u svetu filma – da moje „Zvučne testamente planine Atos” koristi na sceni Martha Graham Dance Company u New Yorku, u postavci baleta „Depak Ine” za mene podjednako značajno kao Malickov izbor moje muzike za njegove filmove.

Kako je živeti između Rovinja i Beograda? Koliko dugo tako živite? Čime Vas svaki od ta dva grada drži?

Čitav svoj život dolazim u Beograd, odlaske ne računam. To je kao kad se skijate – idete uzbrdo, ili vas nosi uspinjača, a onda se spuštate. Taj spust, to je ono što ostaje u sećanju i zbog čega ste se penjali. Tako i odlazak u Rovinj taj spust. Kad se zaborave uspinjanja – a ona se često zaboravljaju i dobro je što je tako – ostaje samo dolazak, uplovljenje. Sve u svemu tako sam sve vreme i u Beogradu i u Rovinju. To možda liči na igru rečima, ali nije tako, to je ono što osećam kao živu stvarnost. Geografske razdaljine su daleko veća varka. Zar vam se ne čini ponekad da je Mesec tako blizu? Zar ne osećate često nedostupnu daljinu koja vas razdvaja od nekoga koji živi sprat ispod ili iznad vas ili možda čak između vas i nekog u vašoj najneposrednijoj blizini? Kad me je u jednom intervjuju Slavko Ćuruvija upitao čime bih označio svoju otadžbinsku pripadnost – rekao sam da bi čovek svojom otadžbinom trebalo da proglasi ono mesto na planeti gde je zasadio drvo ili lozu. A kako se razgovor vodio u Rovinju, a ne u Beogradu, one duše protumačile su to onako kako su jedino i mogle da protumače – budalasto. Posledica toga bila je moje otpuštanje sa fakulteta, što je obradovalo mnoge druge duše s dva različita oka.

Režija, pozorište, film, televizija, radio, brodovi, reke, mora, motorista ste čak, pisanje knjiga, prevođenje, fotografija… Da li se sve to bori u Vama za primat ili vlada razumevanje i saradnja između njih ? Da li ste slikali nekad, pošto imam utisak da samo to niste radili… A o beogradskim likovnim umetnicima napisali ste i knjigu „Kosančićev venac 19“… Da li ste se Vi tražili u svim tim stvarima ili su one nalazile Vas?

Ništa se u meni ne bori za primat, nema tu nikakvog sukoba. Okolini se čudno čini kad jedan čovek obavlja više različitih poslova, zaboravlja se da je to bio uobičajen i krajnje prirodan oblik življenja za najveći broj ljudi od pamtiveka. Kakva su, uostalom, razlike između pisanja knjiga, komponovanja, slikanja, režiranja i, ako hoćete, pripreme hrane? Ljudske su sposobnosti mnogostruke, njih klješte društveni mehanizmi koji dolaze spolja, pojedinac se nasilno kvalifikuje da radi samo određene poslove, pa mu tako odumiru prirodom dani darovi da se bavi i drugim radovima. Od te nekadašnje slobode, dobijene rođenjem, dopušten mu je samo hobi, degenirisani ostatak božanskog dara da ume i može mnogo više. Između dirigentske palice i kulinarske kutlače ne mora uvek biti velike razlike. Naravno da ima mnogo takvih koji ne umeju nijedan posao da obavljaju, bojim se čak da ih ima previše, ali to je stvar prirode. Nisam, srećom, među njima.

A24

Ovde je manje poznato da je u povodu stogodišnjice rođenja Johna Cagea 2012. u New Yorku Vaša kompozicija „Resavske varijacije“ bila uvršćena u program te proslave. Vi ste imali priliku da Johna Cagea i upoznate, zar ne? Kako ga pamtite?

Kako pamtim Cagea? Bleda su mi sećanja na njega kada sam ga za Televiziju Beograd snimao u Muzeju savremene umetnosti na Ušću. Bio mi je jedini gost u emisiji. Demonstrirao je svoju poetiku razbijanja zvučnih vokabulara muzike. Lupkao je po predmetima, grebao roletne na prozorima. Četiri kamere su ga pažljivo pratile. Trajalo je to satima. Onda smo otišli na ručak u restoran „Ušće”. On je u to vreme već bio snimio svoj čuveni šou „Water Walk”. Od materijala koji smo mi snimili mogli smo da napravimo još zanimljiviji film. Ali, nažalost i nažalost, od sveg tog dragocenog materijala emitovano je svega nekoliko minuta, pa ni to nije sačuvano, a sve ostalo već sutradan izbrisano! Danas bi se taj materijal zlatom plaćao. To je ona strašna crna strana nekadašnje naše televizije, za kojom ste maločas uzdisali. Cagea sam ponovo kasnije sreo u New Yorku u muzeju Whitney, tokom jednog festivala posvećenog zvuku, na kom sam učestvovao.

Na čemu sada sve radite? I kako sve to stižete u vremenu kada se svi žale na prebrz tempo života, da im vreme izmiče kao pesak između prstiju? Kako ga vi zadržavate? Koja je tajna?

Podsetili ste me na jedan eksperiment o vremenu koji su izvela dva američka naučnika. Kod kuće su ostavili jedan posebno precizan sat, a na put oko sveta poneli dva ista takva skupocena mehanizma. Kada su se vratili, ustanovili su da se vreme na satovima razlikuje za jednu veoma malu vremensku jedinicu. Kada bismo tu brojku ispisali, sadržavala bi mnogo nula. Ali postoji i jedno drugo vreme, izvan zakona fizike, ono vreme koje, kako kažete, izmiče kao pesak između prstiju. Kada bismo sad uzeli šaku stvarnog peska i pustili ga da teče između prstiju, vi biste posle toga možda rekli da Vam je to prošlo brzo ili biste rekli da vam je to izgledalo sporo. Ja bih rekao nešto drugo. Ali šta god da bismo rekli, ne bismo imali nikakav mehanizam koji bi mogao da izmeri to vaše i to moje vreme, makar nam svi fizičari sveta s Newtonom i Einsteinom na čelu pritekli u pomoć. Ostavimo pesak da miruje na plaži ili da ga vetrovi raznose pustinjama. Ne tražimo tajnu vremena, nju traže hiljadama godina najveći umovi, pa je ne nalaze. Neki je tek naslućuju. Niels Bohr i Einstein dugo su se sporili oko nečega što pripada toj velikoj svemirskoj tajni. Meni su časovnici potrebni kad, na primer, kuvam testeninu. Šest minuta, sedam minuta, 11 minuta… Ili kad treba rano da ustanem da bih stigao na autobus. Ali, kad uronim u svoje male okeane zvuka časovnici nestaju, nestaje i vreme, ne bavim se ni gravitacijom, ni Newtonovim vedrom, ni kvantnom fizikom. Kao da sam uskočio u onu cev i u slobodnom padu poništio gravitaciju. Da, pitali ste me šta sada radim. Upravo sam završio “Pad katedrale”. Da me ne biste pitali o čemu se tu radi, navešću vam stihove koje sam napisao upravo kao odgovor na to pitanje, nedavno su u časopisu “Danaica” stihovi objavljeni – na srpskom i u prevodu na nemački:

Tumačenje sna

Ako nađete zapis o nečijem snu
napisan davno na poleđini nekog predmeta
možda na starom ogledalu
na ramu izjedenog crvima
na dnu prastare škrinje
ispod gomile odeće nestalih vlasnika
zapis jedva čitljiv
prepišite reč po reč na čemu god hoćete
i onda
ako to bude bio kamen bacite ga u vodu
ako to bude drvo ili papir bacite ga u vatru
ne strahujte da će voda ili vatra uništiti tragove sna
tragove sna uništiti može
jedino prevelika radoznalost
prokletstvo potrebe da se sve razume do kraja

Koje ste sve velike vode oplovili svojim brodom Galiolom? Da li i sada imate Galiolu? Šta Vas je to ceo život vuklo ka plovidbi?

Da bih drugima, pa i samom sebi, objasnio šta me je odvelo na more, napisao sam knjigu. Zove se „Priče sa Galiole”. Da li sam ikome bilo šta objasnio – ne znam – znam da ni sebi nisam uspeo da odgovorim do kraja.

Šta biste posavetovali mladom umetniku koji tek počinje danas i ovde?

Da zabode nos u pametne knjige i da pokuša, ako ikako može, da ih pametno čita.

Koje svoje umetničko delo najviše volite i zašto?

Najviše volim „Molitvu za jednu Galiolu”. A zašto – na to Vam ne mogu odgovoriti, ne bih bio zadovoljan onim što bih Vam rekao, ima mnogo stvari pred kojima su reči nemoćne, da nije tako možda ni muzika ne bi postojala. Pogledajte delić iz mog filma ”Mare poco mosso”. Ja i tu mucam, ali neka slike više kažu. Svako ima neku svoju Galiolu. Ono što ćete videti na početku filma snimio sam popevši se na vrh Etne dok sam plovio oko Sicilije, otpuzao do same ivice kratera, provukao se kroz ogradu da bih svojim očima ugledao ponor pod sobom, bezdan u koji se bacio Empedokle kako bi se s bogovima spojio. A taj čudesni glas, koji otpevava Helderlinove stihove u prevodu Ivana V. Lalića, glas je Jovana Milićevića.

A22

U razgovoru pred intervju pomenuli ste neka istinski velika imena svetske umetnosti s kojima ste se u svojoj bogatoj karijeri sretali širom sveta: Liv Ullmann je boravila kod Vas, upoznali ste Woodyja Allena i Miu Farrow, Johna Hustona, Ericu Jong na vrhuncu njene slave, u Engleskoj ste upoznali pozorišnog maga Sir Tyrona Guthriea… Koje susrete biste izdvojili i podelili sećanja na njih s nama?

S Liv Ullmann sam se družio u Beogradu, Rovinju, New Yorku, jednom u Washingtonu u garderobi pozorišta u Centru Kennedy posle jedne njene generalne probe. To je bilo posebno iskustvo, ali o tome drugi put. S Woodyjem Allenom i Miom Farrow bio sam kratko, Allen mi se nije dopao, ne volim ga. S Ericom Jong sam dugo pričao, čak smo se oko nečega i posvađali, bila je to lepa svađa, pametna svađa, ako mogu to da kažem. S Johnom Hustonom ručao sam u kući druge žene Leonarda Bernsteina posle specijalne projekcije Kurosawinog filma ”Kagemusha” za jedno malo odabrano društvo. Bili smo za izdvojenim stolom samo nas dvojica. Razgovor se uglavnom vodio oko muzike u tom čudesnom filmu. Johnu se muzika bezrezervno dopala, ja sam nešto zakerao, muzika mi je bila previše evropska za film po malo čemu evropski. Ali, od svega u meniju, uz dobar ručak, bilo je jedno sjajno francusko vino oko čega smo se potpuno saglasili. Bio je to dobar uvod za neka duža druženja, ali do toga nije došlo, pogrešio sam što mu to nisam predložio jer je bio zainteresovan da se ponovo sretnemo. Sećanja na Sir Tyrona Guthriea bila bi od svega vrednija da moja sećanja godine nisu izbledele. Svaka reč koju je izgovorio vredele bi više od zlata. Sir Guthrie je gradio pozorišta i festivale kao što zdrave plodne žene rađaju decu. Osnovao je festival Stratford Shakespeare u kanadskom gradu Startfordu, bio sam tamo jednom kasnije, Guthrie Theater u Minneapolisu u Minnesoti, pa Tyrone Guthrie Centre u kući svojih predaka u Irskoj. Odbijao je pozive da za veliki novac režira u pozorištima Times Squarea. Blizu pozorišta, u srcu teatra, bio je daleko od novca. O novcu se brinuo jedino kada je tragao za finansijerima novih pozorišta. Sir Tyrone Guthrie je svetski spomenik kulure pozorišta i umetnosti. Da, taj čovek u papučama, koji je sa mnom, žutokljuncem, prao sudove u stanu direktora pozorišta u Sheffieldu.

Ovaj magazine se zove Gentleman. Kako Vi definišete džentlmena? Da li je važno biti džentlemen?

Postojao je izvesni Jasper Maskelyne, mađioničar, neviđeni prevarant. Mogao mi je na pamet pasti i bilo ko drugi, ali on mi je bio prvi na umu. Britanske snage u Severnoj Africi za vreme Drugog svetskog rata odbile su njegove uslugu, smatrali su ga prevarantom. Prevarant je i bio. A onda je taj prevarant osnovao u Africi “Čarobnjačku bandu”. Svašta su radili da bi obmanuli neprijatelje Nemce. Zar se ne bi moglo reći da je Jasper Maskelyne bio džentlmen? U svakom slučaju izgledao je tako. I tu smo sad upali u zamku. Ako je sudeći po izgledu, ima džentlmena kao muva. Beograd je pun džentlmena, da sad ne opisujem njihova tamna odela engleskog kroja, poslovne tašne i njihov poslovni izgled. Oni su po nečemu slični Jasperu, ne samo na liniji prevarantstva, već po izgledu – ako se, naravno, gledaju izdaleka. Upoznao sam Miloša Crnjanskoj na jednoj večeri u Londonu. Poverio mi je da je odelo koje je nosio sašila njegova žena. Bio je pristojno odeven, ali nije izgledao kao džentlemen Jasper Maskelyne i beogradski džentlmeni što kuljaju iz raznoraznih kancelarija kao kućna gamad iz svojih skrovišta. Da li je naš predsednik republike džentlmen? Da li je veliki pesnik, moj dragi prijatelj i saradnik na jednom lepom pozorišnom poslu, Mika Antić, genijalni pesnički ”prevarant”, bio džentlmen? Može li neko od naših seljaka biti džentlen? E pa, ja mislim da može. Kako ne umem i ne mogu da procenjujem stepen džentlmenstva prema krojevima raznoraznih odela, ne preostaje mi drugo nego da džentlemenstvo nalazim unutar tih odela, pa ih tako nalazim i među pojedinim seljacima i ne tako retko među Ciganima. Nazivam ih gospodom seljacima i gospodom Ciganima. A kad smo već kod odevanja, jednu od najštetnijih doprinosa engleske civilizacije je baš to englesko odelo, ništa ružnije u globalnom svetu garderobe ne postoji. Strašno je videti, meni makar, Japanca ili Afrikanca u engleskom odelu. Kolonijalni imperijalizam ili imperijani kolonijalizam nigde drugde tako daleko nije otišao kao u načinu odevanja. Srećom da su žene pošteđene te počasti. Pa tako, ako bismo merilo elegancije uzeli kao kriterijum za džentlemenstvo, svi šeici sveta i njima slični, od Azije do Afrike i Južne Amerike i dalje, bili bi prvi među džentlmenima. A kad je reč o onome unutra, retko se kad dogodi da i ono spolja i ono iznutra podjednako zadovoljavaju ozbiljna merila. Jednom sam, kao reditelj početnik, postavljao Pirandellov komad ”Šest lica traže pisca” u engleskom pozorištu u Sheffieldu. Večerali smo u kući upravnika pozorišta, a gost je bio i Sir Tyrone Guthrie. On i ja smo posle večere prali sudove u maloj kuhinji i razgovarali o Pirandellu. Sir Guthrie je bio u košulji, bez kravate, u papučama, stanovao je kod direktora pozorišta. Da li je to mitsko ime svetskog teatra, čovek koji je od kraljice dobio plemićku titulu, tog trenutka bio džentlmen dok je u papučama prao prljave sudove sa mnom? Ili sam možda ja bio džentlmen ako sam (a sigurno nisam) bio u kakvom “engleskom odelu”? Kao što vidite, nikako Vam ne mogu do kraja jasno odgvoriti šta je za mene džentlmen.

 

O, da, jasno je nama da je stvestrane, kompleksne ličnosti teško objasniti, a kako su slike kadre da govore više od reči, pogledajte, barem deo, iz bogate video produkcije Arsenija Jovanovića:

 

 

Lov na morske pse, bele ajkule, u Indijskom okeanu

 

Put oko Balkana gumenim čamcem od Beograda do Rovinja, Dunavom, Crnim morem, Jonskim i Egejskim, Jonskim i Jadranom s arhitektom i drugarom Dragošem Balzarenom.