Intervju: Marčelo

Marko Šelić Marčelo. Čovek koji piše. Namerno ne kažem “pisac” jer mi je taj termin isuviše uzak da bi valjano opisao šta sve Marčelo radi. Svoje ideje saopštava kroz prozu, novinske kolumne i muziku. Pre aktuelnog “Napetog šoua”, konceptualnog dela koje je ujedno i nova knjiga i novi album (albook, ako hoćete), objavio je četiri muzička albuma, dva romana, jednu zbirku tekstova i stotinak kolumni, urednik je u strip redakciji, piše i za pozorište. Pa šta onda pitati čoveka s takvim referencama, verbalno jakog i preciznog, a da nije već poznato i pročitano? Džentlmenski smo ukrstili verbalna koplja krajem januara. Evo šta je ostalo iza nas

 

Intervju: Nebojša Đokić

Fotografije: Milan Josipović 

mar1

Nekada su psihološki problemi objašnjavani demonima, mada se i danas mogu čuti takve „dijagnoze“. S druge strane, često se umetnost tumači kao rezultat borbe pojedinca s ličnim, intimnim, demonima. U čemu je razlika između umetnika i „ludaka“?

Ako pitaš „prost puk“, оnda ni u čemu. Evo jedne ilustracije: uzmi praznu hartiju i nacrtaj jednu pravu liniju ograničenu dvema tačkama – dakle, jednu duž; ta duž, to je ono što se u svakodnevnim razgovorima zove normalnost. Sva ona belina oko nje, čitav taj list papira, pa i sav svemir van njega – to predstavlja nekakvo drugde, po kome plivaju i nadarenost, i ludilo, i mentalna zaostalost, i genijalnost. Za one koji stanuju na duži AB i odatle gledaju u taj ambis, sve spomenute kategorije jednako su nedokučive i razlika među njima često je zamagljena, pa njima sve to dođe manje-više isto jer im je tako lakše da pojme; ipak, ta nemogućnost stvarnog dokučivanja čini da se normalci boje svega što je drugde, a neretko i da ga mrze. Neko bi rekao da ovde stavljam znak jednakosti između normalnosti i mediokriteta; to nije tačno, iako ponekad može da se pomeša kad se na duž gleda iz drugde, taman onako kako se i Dužanci ništa ne potresu kad ludaka pomešaju s genijem ili (češće) obrnuto. I možda ih ne treba ni kinjiti za to jer se u toj belini sve preliva, nema jasne granice: darovitost sadrži klicu ludila, ludilo sadrži klicu dara. A zašto rekoh da normalci tako strasno mrze to drugde? Zato što su svesni da je njihovo stanište zaista duž, struna; normalnost, to je hodanje po žici sa koje se veoma lako padne. Ljudi se svakodnevno kunu u normalno, kao da je to neka stamena, neprikosnovena stvar – a ništa na svetu nije tako tanko kao ta žica.

 

Tvoja alatka, da ne upotrebim reč oružje, jesu reči. Kroz pesme, prozu, kolumne i rad na stripovima, a poslednjih godina i u pozorištu, pokušavaš da skreneš pažnju na neke stvari ili da ispraviš pogrešne. To je počesto Sizifov posao, čini mi se. Da li te to frustrira, pošto je loših stvari ili nepravilnih i nakaradnih reči toliko mnogo?

Naravno da jeste Sizifov posao, i samim tim može biti frustrirajuće, ali na to treba gledati kamijevski: svaki put kad doguraš kamen do vrha, to je neka mala pobeda. Osim toga, hoće se da angažovano stvaralaštvo ima neke gotovo alhemijske moći: da ubaciš u njega blatnjav svet, a da ti izađe bajkolik. Pošto se to, gle čuda, nikad ne desi, angažovana umetnost se osporava. Često se u intervjuima zalomi to pitanje svrsishodnosti, neki ljudi su gotovo sposobni da se zapitaju čemu uopšte umetnost kad ne može da spase svet i očisti ga od štroke. Kao da je stvaralaštvo nekakav… deterdžent. To je konzumentska era: ako nešto nema očiglednu, instant svrhu, to onda ne treba ni da postoji; ako neka stvar nije jasna čitaocu Informera, onda je ta stvar glupa, a ne on; ako kulturne emisije nisu ni približno gledane kao nekulturne, gube tržišnu trku i treba ih ukinuti. A ipak, potpuno je smešno pravdati se ukusom mase jer masa, ni ova domaća ni bilo koja druga, nikakvoga ukusa sama po sebi nema i sasvim je podložna oblikovanju: imaj premijera i patrijarha koji se ne ponašaju kao fašisti i za deset godina imaćeš naciju koja zna da je civilizacijski sramotno biti fašista; bombarduj ih Betovenom ili Maksom Rihterom istom ovom silinom i na sva zvona kao što ih sad bombarduješ kičerajem i za deset godina imaćeš naciju klasičara. Ali to su veliki, tektonski društveni zamasi kojima treba da se bave institucije. Angažovano stvaralaštvo, ako je snažno, može u izvesnom smislu biti korektiv društva, može pokrenuti dobru polemiku i staviti neki problem pod lupu, može spasti ponekog čoveka, ali nikad celo čovečanstvo. Cela ta priča zapravo mi je odavno zamorna jer istini za volju nijedan angažovani stvaralac stariji od 18 godina ne zaluđuje se spasavanjem sveta niti zato sedne da stvara – on to čini iz duboko lične potrebe da reaguje na uočenu nepravdu. Sve ostale svrhe su sekundarne. S druge strane, ogroman deo umetnosti nema nikakve veze s društvenim angažmanom, nego s potpuno drugačijim pokretačkim snagama i impulsima. Autor kao levak propušta kroz sebe svet i oblikuje svoj utisak o njemu. I već tu je lična svrha sasvim zaokružena. Ako se na to nakalemi još neka, još bolje.

M2U ovoj zemlji nemar se naziva opuštenošću, agresivnost borbenošću, tvrdoglavost upornošću, uspeh poznatošću, a ksenofobičnost i homofobičnost čuvanjem tradicije. Ko pravi te nove rečnike i zašto?

Moja drugarica Staša Koprivica ima jedan odličan izraz: socijalno izazvana osoba. Takav rečnik potiče upravo od tih ljudi: počnu mrtvi ljuti da ti govore o tome kako je danas normalan čovek najugroženiji i ima najmanje prava, a kad ih pitaš šta ih sve ugrožava, njihov spisak nema kraja, oni su društveno isprovocirani apsolutno svime što ne spada u njihov pogled na svet. Ima, doduše, dana kad svi osetimo pritisak: desi se da se neke dve socijalne grupe žučno prepiru, očekuju da se svi živi svrstaju i opredele, a tebi nije dan, i onda ti dođe da vrisneš nešto a la aman, ljudi, trenutno stvarno imam svojih problema – ali to nije socijalna izazvanost. Jedno je nemam trenutno snage da slušam o tome, a potpuno drugo je želim da prestanete da postojite, da vas nema, da pocrkate, ili bar da se izolujete u logore, i samo tad ću biti miran. Takva vrsta vapaja potpuno je nerazumna. Pre neki dan sam – ne, ne šalim se uopšte – imao pred sobom devetnaestogodišnjaka koji smatra da će Bog oprostiti gejevima samo ako se pokaju i odu u manastir, da je nedopustivo što po Novom Sadu stoje reklame za hrvatsko primorje i što Hrvati koriste reč tisuća kad je to srpska reč (a nije, kao što mu rekoh, staroslovenska je, tačnije opšteslovenska), da Egzit ne treba da postoji jer je leglo pakla i da je blasfemično što se Okanović preoblači u ženu tokom šoua TLZP. Sve je to pobrojao, starmalo ozbiljim tonom. Stvarno nemam trunku namere da uvredim momka, ali eto šta je socijalna izazvanost: to je kad te provocira čak i kostimirani glumac zato što TI smatraš da to tako ne treba, i sad bi da zabranjuješ svaku stvar koja TEBI nije po volji. To je poražavajuće, ali što sam stariji, sve sam bliži frazi nisu klinci krivi – šta očekivati od njih kad ti zemlju vode ljudi koji su socijalno najizazvaniji.

 

Kreativan si, produktivan i poznat. Omogućavaju li ti ova tri pojma da normalno živiš u finansijskom smislu?

Trenutno, da. Ali da neko ovo produktivan ne shvati olako, evo šta to znači: rad na novom romanu, svirke, književne večeri, tribine, rad na novoj pozorišnoj predstavi (scenario i pet songova), uvodni tekstovi i adaptacija prevoda tri edicije Dilana Doga za kuću Veseli četvrtak, prevod i adaptacija serijala Lokot i ključ za kuću Darkwood, kolumnisanje za sajt kliker.tv. Dakle, može li se živeti u Srbiji ako radiš na polju kulture, a da ne pristaneš na stranačko i rijaliti prostituisanje? Može, ako si spreman da se saplićeš o sopstvene podočnjake. Ali ništa kao miran san, koliko god se malo spavalo (smeh).

 

Uz nekoliko klikova mišem možemo da saznamo praktično sve, skoro da uopšte ne moramo da se trudimo da do nečega dođemo, sve je instant. Misliš li da će uskoro reči „izguglati“ i „oguglati“ postati sinonimi?

O, to je već tako. Tržišna zakonitost: ono čega ima mnogo – vredi manje. Da si meni kao klincu na kraju osamdesetih, kad sam imao sedam godina, opisao šta je internet, mislio bih da mi govoriš o dalekoj budućnosti u kojoj će svi ljudi neminovno biti pop-kulturniji, obavešteniji i obrazovaniji; avaj, postoje dva slučaja kad čovek pri zdravim očima ne vidi ništa: kad ga staviš u potpuni mrak i kad mu pukneš svetlo direktno u oči. Ako hoćeš čoveka da držiš neinformisanim, samo ga zatrpaj informacijama. To ti je naopaka priroda čoveka: kad bi svi kulinarski specijaliteti svakodnevno i neprekidno padali sa neba, uveren sam da bi ljudi vrlo brzo počeli da jedu govna. Na internetu je to upravo tako: dostupna je čitava istorija kinematografije, muzike, stripa, književnosti, dostupna su sva naučna i civilizacijska saznanja, a jedino što prosečni konzument po internetu danonoćno radi jeste da… pa da, jede govna.

M03

Živimo u vremenu bez etikecije, ali se zato etikete lepe olako i teško ih je skinuti kad se jednom nalepe. Koju etiketu bi voleo da skineš sa sebe?

Mnogo koju, kao i svako, a etikete se skidaju samo sa onoga što nije živo: sa garderobe, sa nameštaja i sa mrtvih ljudi – tek onda kad svetu više ne smetaš, sklon je da se pozabavi time ko si zapravo bio. Što se mene tiče, skinuo bih etiketu repera, jer je moje zanimanje pisanje, dok je muzika samo najglasniji deo toga – uostalom, Radetove i Lanetove kompozicije prilično su žanrovski slobodne. Potom bih skinuo etiketu da je sve što radim ili za klince ili za zaluđenike jer kod nas šire mase i alternativnu muziku i strip shvataju upravo tako: kao nešto infantilno, dočim su kič i šund roba za zrele ljude. Dok, recimo, sa sebe nikad ne bih skinuo etiketu izdajnika i stranog plaćenika jer je u mojoj zemlji to takoreći dokaz da si pristojan, pošten i pravi rodoljub – čim te ljudi koji koriste tu retoriku ne nazovu tako, čim ne izazivaš socijalno izazvane, smesta se zabrini.

 

U filmu „Tajvanska kanasta“ glavni lik u jednoj sceni devojci kaže: „U tvojim godinama ljudi su dizali revolucije, a ti ne možeš jedno prepodne da provedeš sama.“ Danas ljudi koji imaju 30 i više godina žive s roditeljima i sebe zovu momcima i devojkama. Da li došlo vreme da promenimo shvatanja o životnim dobima ili o „revolucijama“?

Eto, spomenusmo zrelost maločas: jedna od stavki zrelosti jeste i jasna svest o tome da su konačne revolucije, one koje nešto zaista zauvek menjaju, veoma retke. Neko svojevremeno reče da je Drugi svetski rat rat za okončanje svih ratova – neko je ozbiljno verovao da je to zaista tako! A pogledaj svet danas. Što bi rekao Kamijev Merso, čovek uopšte ne može da promeni svoj život. Meni se pak čini da čovek još i može, ali čovečanstvo… teško, ili nikako. Revolucije otud uvek treba uzimati s rezervom: kao što smo se i na nama samima uverili, revolucije koje pride nisu i evolucije završe potpunim resetovanjem za svega jednu deceniju – ako čovek nema nikakvu ideju šta da radi nakon što je sišao s grane i osovio se na noge, on postane nostalgičan prema danima majmunovanja i vrati se na drvo, tvrdeći pritom da mu silaženje ništa nije ni trebalo. A što se životnih doba i dobi tiče, tja… svako prema sebi. Tužno je kad neko ne može da izbegne scenario koji si opisao, a kad može, a neće, onda to zvuči još gore. U svakom slučaju, nove ovdašnje generacije su u vrlo uvrnutom položaju – nisu videle sveta zbog nemaštine, a stigao im internet, pa imaju privid da su uhvatile korak sa svetom. To je savršena izolacija, tako perfidna da se žrtve uopšte ne bune niti je kapiraju. Dodaj na to megatrendizaciju i eto ti vrlog novog sveta: društvo koje liči na onu žabu koja ne primećuje da se lagano kuva zato što se vatra postepeno, neprimetno pojačava, pa mislimo da ima vremena za kuliranje, da reakciju treba odlagati. Dočim je i magarcu jasno čemu ovo na duže staze vodi: zašto bi se iko ko je zaista obrazovan ovde nadmetao sa stranačkim kadrom i njihovim megaobrazovanjem? Država lično upućuje svim takvim ljudima poziv da odu u tri materine odavde, umorni od demagogije, umorni od tvrdnje da će biti bolje i da je sve ovo privremeno. Ne, druže, MI smo privremeni, veoma smo privremeno na ovom svetu, i potpuno je logično da oni zaista pametni među omladincima neće traćiti svoj život na večno nadmetanje s politikantima, estradnjacima i megadoktorima nauka. Mi smo ljudi koje ni iskustvo sa Slobom nije opametilo da na vreme prepoznamo izvesne scenarije, pa kako je onda ovo privremeno? Ne, naprotiv, bojim se sve više da je svevremeno, da smo mi upravo to. Rečima velikog Prusta, riba bez pamćenja i rasuđivanja, koja će se, dokle god živi u svom akvarijumu, sudarati po sto puta dnevno sa staklenim zidom, za koji će i dalje držati da je voda. Dakle, nema evolucije, i otud nema ni nove revolucije.

 

Moj prijatelj voli da kaže da je čovek ono što ga okružuje, na mikronivou. Da li deliš isti stav, šta tebe okružuje na mikronivou?

Potpuno se slažem. Mislim da ljudi uređuju svoj stan na isti način kao i svoju glavu, i to nema veze s time da li su imućni ili nemoćni; haos na mom radnom stolu nesumnjiv je znak da sam ja u haosu, kao što je red znak da imam sve pod kontrolom. To na stranu, verujem da su prijatelji jedina stvarna lična karta koju čovek poseduje jer to nisu ljudi koji su ti dodeljeni, nego ljudi koje si stekao i koji su stekli tebe. Ljudi oko mene su stožer moje mentalne higijene, moja glavna „sigurna kuća”.

 

Da li je u tome rešenje za bolji život ovde, kad je skoro sve već uništeno i u krizi, da li je rešenje u tome da svako na nekom svom mikronivou radi nešto dobro i ispravno, svakoga dana iznova i iznova?

Deo rešenja je upravo to, naravno! Ali mislim da kod nas vladaju dva radikalna mišljenja: jedno je ono da je svemu kriva država, a drugo da je čovek svemu kriv sam. Nijedno ne može biti univerzalni odgovor primenjiv na sve slučajeve. Kad se bilo koji konkretan primer uzme, jasno se vidi koje je od ta dva za taj primer tačno. Imaš ljude koji toliko ne rade na sebi da bi svakako bili socijalni slučajevi sve i da žive u uređenoj zemlji, a isto tako imaš diplomirane lekare koji ne mogu da se zaposle ako se ne učlane u stranku – da li nekome od tih lekara smeš da kažeš da će sve biti u redu ako samo poradi na sebi? Ako nađe neku oazu mira, pročita dobru knjigu, ode u pozorište? Statistika pokazuje da glad vrlo uspešno može da ubije telo čak i ako se duh kulturno uzdiže, ehm.

M5

U knjizi “Napet šou” kažeš kako si, sedeći pored do prozora u autobusu, na momenat imao utisak, varku, da je moguće nekuda otići. Da li su onda svi ti twitteri, fejsbukovi, selfiji, vesti… samo varka da smo “aktivni”, da “imamo stav”, da “učestvujemo” i da možemo nešto da promenimo, a u stvari smo samo objekti i pasivni posmatrači?

Najčešće je tako. Uvek se setim one tipično detinje fore sa fejsa „svi mi koji želimo da se desi ovo/da se ukine ono/da onaj uradi ono” – tu ljudi ozbiljno veruju da su učinili nešto samim učlanjenjem i da će se stvarnost premetnuti pred silinom njihovog klika na dugme. Fejsbuk je najveće sredstvo dehumanizovanja posle Drugog svetskog rata – ali ne samo on, sve društvene mreže su, na stranu ono u čemu su nesumnjivo korisne i dobre, u svojoj srži upravo to. Prema onoj frazi da su svi ljudi na svoj način posebni, svaka osoba dobila je svoj lični medij koji uređuje – ali na stranu divna čovekoljubivost kojom spomenuta fraza odiše, internet patologija počiva upravo na bolnoj istini da većina ljudi uopšte nije posebna, i otuda se takmiče u istosti. To je danas cij prosečnog čoveka: kako da bude istiji od drugih.

 

Uz rizik da ispadnem prepotentan, pretpostaviću da ne voliš definicije i krute okvire. Zato te neću pitati da definišeš džentlmena, ali hoću da ga opišeš.

Dobro pretpostavljaš (smeh). A džentlmena nema potrebe opisivati, nije stvar u tome da neki tipovi ne znaju šta je to, nego da neće to da budu.

 

Po čemu bi voleo da te pamti „javnost“, a po čemu bliski ljudi? Pitam uz insistiranje da ovo pitanje ne treba da ima patetičan ili morbidan prizvuk.

Uslov da te neko po bilo čemu pamti jeste da živi duže od tebe, tu je nezgoda. Kao što reče jedna baba: „Еh, što ne umru svi oko mene, da ne gledaju kako se mučim…“ Ajao, da, rekao si da ne sme morbidno. Vidi, nisam važan ja, važan je narod – dramska pauza – narod mi jedini naređuje i kad me narod ne bude želeo – dramska pauza – ja ću otići – tri dramske pauze… jao, ne, rekao si da ne sme ni patetično. Tja, onda nek me pamte po čemu god hoće. To ni živ ne možeš da im narediš, kamoli mrtav.