INTERVJU: ANA RODIĆ

Ona ne ćuti. Ona piše, govori i aktuelizuje ono o čemu se nerado govori. Društveno angažovana i u svojim pisanim delima, ali i online na društvenim mrežama, Ana Rodić hrabra je onoliko koliko bi svaki pojedinac trebalo da bude. Iako više nego ostvarena – i privatno i profesionalno – u sredini kao što je Srbija često nailazi na neistomišljenike. Ona, ipak, svoju bitku ne predaje.

 

Intervju: Srdjan Miljević

Fotografije: Milan Josipović

 

Protekle nedelje javnost je ustala na noge povodom teksta objavljenog u jednim dnevnim novinama koji iznosi statistiku koja govori da je frapanatan broj devojaka u 30-im bez dece. Autorka teksta (!) kao uzrok ove činjenice navodi hedonizam žena, njihovu potrebu za karijerom, ali ih i osuđuje zbog sebičnosti. Da li društvo u kojem žena sputava ženu zbog njenih izbora može ikada postati progresivno?

Ne radi se zapravo tu o tome što je autor teksta žensko. Muškarci mogu biti feministi isto kao što žene mogu pripadati patrijarhalnoj struji. Svi građani, bez razlike u polovima, koji silom žele da zadrže princip patrijarhalnog sistema rade protiv napretka društva. Društvo ne može biti napredno ako se, za početak, dakle za početak, ne poštuju sva ljudska prava. Između ostalih, ravnopravnost i lična sloboda.

Mislite li da je žena danas slobodna (i koja je cena njene slobode)?

Zavisi, kako gde. Obrazovane i radno sposobne žene mogu biti slobodne, ali to još uvek ne znači da su ravnopravno prihvaćene na svojim radnim mestima, u okviru svojih porodica…

Odakle u našem društvu toliko ukorenjenog stereotipa da je žena neostvarena kao majka samo zbog svoje karijere?

Griža savesti je ozbiljno oružje za zlostavljanje. Taj pokušaj da se omalovaži žena koja nije rodila, istovremeno je pokušaj da se ona natera da razmisli i da oseti krivicu u odnosu na svoj uspeh, zatim na svoje roditelje, na svog partnera ili već…

I dalje mi nije jasno šta država planira sa svom tom decom? Zašto se sistem ne koncentriše da se svakom postojećem detetu obezbede najbolji mogući uslovi?

Šta bi konstruktivno, po tvom mišljenju, država mogla da uradi za porast nataliteta i sigurniju budućnost dece koja bi u njoj rasla?

Pre svega, da se reši pitanje nasilja u porodici, da kazne za počinioce budu strože i duže. Da policija reaguje na prvu tužbu, da socijalne službe budu… Ovde bih volela da mogu da kažem ažurnije, ali nažalost ne mogu. Da li one uopšte postoje?

Da školski pedagozi i psiholozi registruju i prijave odmah i najmanju naznaku da je dete zlostavljano. Da se samohranim majkama obezbede bolji, tj. posebni uslovi za rad. Da se oštro kažnjavaju očevi koji ne isplaćuju alimentaciju. Da svaka, ali svaka, državljanka Srbije bude pismena i radno sposobna.

Da se reši pitanje usvajanja dece. Razumem da je procedura delikatna, ali da li zaista toliko dugo mora da traje? Plus, koliko ja imam informaciju, roditelji koji čekaju na usvajanje uglavnom neće romske nego bele bebe. Da, bilo bi dobro da se iskoreni rasizam, da se očiste školske ustanove od navijača koji prodaju narkotike deci i vrbuju ih da budu deo neke navijačke grupe. Da se deca koja „rade“ na ulici sklone sa ulice. Da njihovi roditelji budu ošto kažnjeni. Da se reši pitanje nezaposlenosti, da školarine na fakultetima budu prihvatljivije. Da se standard života podigne, značajno. To je ono što ja, kao obična građanka, mogu da nabrojim. Verujem da bi, kada bismo imali podatke i statistiku nekih ozbiljnih organizacija koje se bave ovim pitanjima, spisak bio mnogo duži i ozbiljniji. Ako se u tim boljim uslovima natalitet ne poboljša, čak ni onda država nije ta koja sme da diktira statistiku, jer je rađanje deteta slobodna, odgovorna odluka.

Iako je Srbija sekularna država, upliv sveštenstva u vlast jači je nego ikada. Šta raditi sa značajnim delom društva koji se vodi crkvenim dogmama (i sopstvenim interpretacijama istih), ne trudeći se da osvesti svoj racio?

Pa, tu smo kod problema koji bi trebalo da se rešava kroz školski sistem. Postojanje veronauke kao izbornog predmeta bila je veoma čudna odluka koja se završila time, koliko ja znam, da se deca šetaju po crkvama i pale sveće, umesto da uče o religiji uopšte i da se upoznaju sa drugim religijama, da se cela stvar postavi filozofski. Mada, ja lično mislim da decu ne treba opterećivati religijom koju ni odrasli često ne razumeju već je koriste kako bi ublažili sopstvene strahove i čekali da im neko drugi reši probleme sa kojim nemaju hrabrosti da se uhvate u koštac. Deca treba da uče o prirodi, o onom što vide oko sebe, a ne o nekakvim apstraktnim čudnim ritualima. Naša crkva jako ponižava poziciju žene. Kada u rečniku srpske pravoslavne crkve „popadija“ bude žena pop a ne supruga popa, moći ćemo da smatramo da ova institucija ne propagira ideju potlačenosti u odnosu na ženski rod. Do tada, sve je jasno.

Ne možemo a da se ne osvrnemo na činjenicu da se u tekstu uopšte ne spominje figura oca. Zašto su muškarci toliko oslobođeni kritike društva, dok su žene na večitom pijedestalu kritike, krilatica da moraju biti dobre majke, voljene žene, ostvarene na planu karijere?

Da, tako je postavljeno, da tekst oslobađa muškarce svake obaveze i kritike, ali to je ono što taj tekst čini dodatno uvredljivim i za sve normalne, odgovone muškarce.

Tekst je jednako uvredljiv za oba pola.

Mladić koji je pregazio tridesetu (a često i četrdesetu) godinu života, obično se naziva šmekerom, poredi se sa vinom i pripisuju mu se epiteti šarma, egzotike I pomalo mistike, dok se za pripadnicu lepšeg pola vezuju pogrdniji atributi – usedelica, baba-devojka, jadna – niko je neće. Zašto je toliko kul biti slobodan stariji momak i toliko nekul biti devojka istog profila?

Zato što hoće da nas spakuju upravo u taj patrijarhalni kontekst – da smo tu sa zadatkom da rađamo, ćutimo i budemo skromne i pokorne. Ko se drzne da ispadne iz tog šablona mora da dobije neku uvredljivu čudačku etiketu. Baš iz tih razloga volim sebe da predstavim ovako: „Ja sam raspuštenica koja živi u nevenčanoj zajednici sa čovekom koji nije otac mog deteta“. I da vam kažem, mnogo je normalno i lepo.