Intevju: DRAGANA DOBRIĆ

 

Intervju i fotografije: Milan Josipović

 

Počnimo klišeom. Kako se zoveš, odakle si i kako si stigla ovde?

Zovem se Dragana Dobrić i na ovaj svet sam došla daleke 1983. u tadašnoj SFRJ. U to vreme je cvetala beogradska avangarda, pa mislim da sam pronašla pravo vreme da dođem na ovaj svet. Stigla sam peške jer sam puna energije i ovaj surovi zimski vetar je efikasniji za buđenje od duplog espresa.

Za one koji su živeli na Marsu i ne znaju šta je Drugstore, koji je koncept kluba? Koja je esencija tvoje ideje i šta si time htela da postigneš? Zasto baš Pančevački most i zasto baš napuštena fabrika mesa? 

Koncept kluba je oduvek bio “Where the wild things are”. Mesto nekonvencionalne muzike, nekonvencionalnog ponašanja, forma jedne sofisticirane anarhije protiv ustajale baruštine ranih godina novog milenijuma. Neko mesto gde tamni leptiri i leptirice mogu da dođu na svoj bal. Videla sam jednu malu zemlju čuda za moderne Alise. Nikad nismo hteli da repliciramo neki evropski superklub poput Berghaina. Činjenica da je prostor industrijski i da je muzika dosta hard ponekad zna da učini da se povuče neka paralela, ali mislim da je ovo naše nešto sirovije, svežije i svoje. Sviđale su mi se metalne stepenice koje su dosta visoke i imate osećaj da se penjete u neki cyber raj. Iako je to unutrašnjost stare mesne fabrike, s pločicama u majolika stilu, meni se uvek dešava da se osećam kao da ulazim u neku futurističku školjku. Klub je osnovan 2012. i sa stare lokacije pored Beka ovde smo došli u maju. Kad smo Nemanja i ja, moj partner i današnji direktor, videli prostor, znali smo da je za nas. Iako veliki u tom momentu, videli smo novi Drugstore. Spolja liči na svemirski brod ili neku intergalaktičku železničku stanicu. Prostor je delovao ogromno, ambicioznije, ali smo se osetili spremnim da se u tako nešto upustimo, nismo ni imali opcije. Osim malog i velikog kluba, 1. januara ove godine smo otvorili Secret Chambers, underground fetish žurkom. Filing u ovim sobama je intimniji, ali taman, industrijski, postapokaliptičan lajtmotiv kluba je i ovde prisutan.

G4

Da iskoristimo jedan malo hipsterski izraz…juxtaposition….Bivši bar je jedan od najboljih primera mešanja kontradiktornih stilova. Visoki francuski prozori starog Beograda i ornamenti žive u harmoniji s grafitima, dekonstrukcijom i edgy muzikom. Koliko je ta eklektika bliska tvom ličnom stilu?

Ja uvek mislim da ukradenu ružu treba staviti u staru, plavu staklenu vazu sa pijace Kalenić, a koja bi najlepše izgledala na recikliranom stolu formika. Ubeđena sam da visoki francuski prozor postaje sto puta više seksi kad se kroz njega slusa electro beat. Klasa predratnih stanova, antrea, dve sobe sa strane, gipsane armature, shandeliea je smrtonosna kombinacija s oštricom avangarde. Ove godine 1. januara na minus 20 tajne odaje Drugstorea su ukrašavali listovi palme. Tako da je to odgovor na pitanje – juxtaposition, dualizam i kontradikcija su esencija našeg bića.

Vidljive su art reference u tome što radite. Bivši je sam po sebi jedno malo organsko umetničko delo, a instalacije u Drugstoreu su legendarne. Šta vama znači umetnost u modernom kontekstu? 

Umetnost i estetika su nešto za čim deca brutalizma kao što smo mi nesvesno tragaju. Nismo izrasli u bezobraznom pariskom kiču ili u londonskoj georgijanskoj strogosti. Navikli smo da nađemo lepotu u sivim zidovima, u grafitima na faded grandeur fasadama, u sjaju lakovanih cipela, u oksidiranom staklu nekad grandioznog ogledala. S druge strane smo deca racionalizma, čistih linija, skromnosti, minimalizma i čistoće izraza, vizuelno i akustički. Znači – dosta smo zajebana sorta. Kad je reč o modernoj definiciji umetnosti, u glavu mi dolaze engleske reci omnipresent, omnipotent, all sensory… Svemoćna, svepristuna, sa svim čulima. Isto i reč prostor. Veliki, otvoreni, drski prostor. Svi ovi elementi smućkani vam daju Drugstore i Bivši kao polarne krajeve jednog spektra koji živi između muzike, moderne umetnosti i mode.

G3

Muzika ti je u srcu. Dok radimo ovaj intervju ti cupkaš nogama i čini mi se da hoćeš da zaigraš… Šta je trenutno na tvojoj play listi? Da li imas decidan ukus ili se radi o širem repertoaru?

Moj muzički ukus je “od do”. Jedna puna muzička šizofrenija. To je kao da je Jim Warboy uzeo “Čamac na Tisi” i napravio butleg sa “Somewhere Over the Rainbow” by DJ Marusha i onda to spontano smućkao sa “Je ne regrete rien” u roku od 15 nanosekundi. Bila sam balerina. Bila sam gimnastičarka. Po prirodi sam prgava i energična. I da, u ovom momentu bi htela da igram, igram… Trebaju mi rese…

Koji bi bio tvoj idealni DJ line up za Drugstore i koji za Bivši bar, pošto je muzika ipak piece de resistance u tvom radu?

U Drugstoreu muzički već dobijam ono što želim da čujem, pre ili kasnije, dva puta mesečno sigurno. Bivši je više predodređen za divne setove dragih prijatelja, neka tako i ostane.

Clubbing je bio medium kroz koji se je moda razvijala i evoluirala osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Postmilenijumski smo malo izgubili osećaj za underground. Da li misliš da je vaš klub katalizator za nove modne trendove u gradu?

Od Studija 54, preko Blitza, preko londonskog underground clubbinga devedesetih i naravno Berlina u novom milenijumu, ekspresivnost takozvanih club kids nije limitirana samo na muziku. Leigh Bowery je do dan danas inspiracija dizajnera kao što je Gareth Pugh, nova garda clubbing aristokratije, kao što je Johny Woo, je u prvim redovima na revijama u Londonu. Ekstremni look Berlina je isto tako neminovna referenca poslednjih godina. Naša modna revolucija je nekako, ako se usudim da upotrebim tu reč, sofisticiranija. Čiste, minimalne forme, fokus na neobičnoj lepoti, eklektika starog i novog, neka subliminalna ženstvenost i muževnost ovih prostora u high tech materijalima. I naravno, sve to mora da je udobno. Nema potrebe da se njišemo na štiklama od 15 cm (ne više) kao Bambi na ledu ili da se oblačimo kao Lady Gaga. Ova je naša tiha, ali moderno otmena, revolucija.

G2

 

Šta nosiš u ovom momentu? Opiši nam par omiljenih outfita? Koliko dugo imaš svoju trade mark Louise Brooks frizuru?

Trenutno imam utisak da sam se s ovom frizurom rodila. Mislim da sam je oduvek nosila. Kad je reč o garderobi, volim crno. Ta boja mi daje energiju. Volim non print printove. Volim futurizam. Volim tesne cigaret pantalone s čizmama s malom štiklom. Žene s ovih prostora mogu sebi da priušte muževan pristup oblačenju jer su po prirodi ženstvene. Od dizajnera najviše volm Margiellau, Ricka Owensa, Comme de Garson, KTZ i vintage Yves Saint Laurent. Od high streeta kupujem Zaru, H&M i COS. Zimi me više zanima razlika u teksturi i više sam monochrome. Uske pantalone, čizme do članaka od patent kože, čupava bunda i crni džemper u kombinaciji s neobičnom bojom karmina (zelenom, žutom, crnom) i možda neka mala minimalistička, angularna ogrlica. Ja sam puna uglova, pa su i aksesoari takvi.

Pitanje o pustom ostrvu možda treba postaviti brutalnije na brdovitom Balkanu. Ako ti gori kuća, šta spasavaš?

Brutalno. Spasla bih Sonju iz Bivšeg, moj pas Aruba je naravno pored mene, a onda bih izgorela kao moderna Jovanka Orleanka pošto ne bih znala s čim da se oprostim. Druga opcija bi bila da zgrabim jednu torbu punu onog što mi prvo naleti i da počnem novi život negde slučajno, autostopom. Sve uz soundtrack iz Drugstorea, koji bi se magično pojavio da prati sve ovo kao na filmu.

Ma ja bih zapravo da naiđe neki veliki talas i odnese me u Majami, da što pre zagrlim svoju ljubav.

G1

Idemo u provod. Kuda ćemo? Šta pijemo? Možeš da me vodiš bilo kud…

Sve počinje skadarlijskim ćevapom ako smo praznih stomaka. Crni luk po dogovoru. Onda Bivši bar. Pije se neki civilizovani burbon za početak, onda se prelazi na vinjak, tako obično biva. Onda možda u neku galeriju, na art break, ove godine svi nešto izlažu, da se refokusiramo pred veliki događaj, koji je uvek, neminovno, u Drugstoreu. Ulazimo u klub, postajemo jedno s muzikom. Gubimo osećaj vremena i prostora. Magična afteriška se sama kristalizira u toku večeri i tamo smo dok neko nema genijalnu ideju da je vreme za branč, masni ručak ili spavanje… Volim s porodicom da završim kod Ike. Idemo tamo, gde bi se veče protezalo pred nama kao daleki horizont i kraj mu se ne vidi.