Intevju: IVAN LALIĆ

Dramaturg, producent, aktivni borac za bolje društvo, otac, suprug, bivši košarkaš – sve je ovo Ivan Lalić, trenutno verovatno najpoznatiji zbog upravljanja Mikser House-om.

 

Intervju: Srđan Miljević

Fotografije: Milan Josipović

 

Na kulturnoj sceni Srbije, ali i regiona, ste jako dugo. Kakve su se promene desile i jesmo li, kao društvo, osvešćeni o potrebi progresa u pristupu kulturi?

Najvažnija promena koja se desila je svakako pojava nezavisne kulturne scene koja je javni sektor lišila monopola na kulturnu delatnost. Mislim da je to dobro i da može pomoći i javnom sektoru, ali i kreiranju iskrenih i funkcionalnih javno-privatnih partnerstava na čemu definitivno mora da se zasniva svaka ozbiljna kulturna politika u Srbiji u dvadeset prvom veku. Nažalost, kod nas još uvek postoji nasleđeni ideološki strah od svake vrste preduzetništva, pa i onog u kulturi. Moramo jako ozbiljno da radimo na emancipaciji ove ideje. Mikser se već ozbiljnim rezultatima prepuručuje kao katalizator ove ideje. Nemamo nameru da stanemo.

IL-03

Imali ste petlju da podnesete ostavku na mesto direktora Sterijinog pozorja zbog, kako ste rekli, «zameranja javnosti da gomilate funkcije od javnog značaja u svojoj biografiji». Koja je razlika između rada u državnoj instituciji kulture i nezavisnoj produkciji kakva je Mikser?

To je neshvatljiva razlika. Da ne zvučim arogantno, ali kada bi «Mikser» producirao Sterijino pozorje, to bi bio samo jedan od dvadesetak festivala koji radimo godišnje. Ne pominjem oko 50 koncerata, bezbroj sajmova, promocija, predavanja, humanitarnih akcija, projekcija itd. Prevedeno, ekipa Sterijinog pozorja je prevaziđen i potpuno arhaičan i veoma skup model koga momentalno treba restilizovati i preformatirati. Tamo ima petnaestak zaposlenih, programskih i materijalnih troškova koji na godišnjem nivou troše priličan novac, a zauzvrat produciraju samo jedan ozbiljan posao za godinu dana – festival krajem maja – početkom juna. To je nedopustivo. Ipak, Sterijino pozorje nije usamljen primer. Svuda u državi treba stvari postaviti racionalnije i efikasnije.

 

Sa Biljanom Srbljanović radili ste na scenariju hit-serije 90-ih «Otvorena vrata». Gde su nestali svi ti kreativni potencijali našeg okruženja i zašto se više ne prave takva ostvarenja?

Ja nekako verujem da je ta kreativna energija sada na webu i da tu možemo očekivati zanimljive rezultate. Nisam pesimista, srećem dnevno puno mladih, kreativnih ljudi. Verujem da će to kreativno vrenje pre ili kasnije iznedriti neki novi superformat poput «Otvorenih vrata». 

Šta izdvaja koncept Miksera u odnosu na druga mesta u Beogradu? Kako vam uspeva da održavate jedan kulturni hub punim dešavanja u gradu koji, čini se, sve manje važnosti pridaje kulturi?

Uspevamo jer bukvalno ustajemo u šest, ležemo ko zna kad i svi mnogo, mnogo volimo ovo što radimo. U Mikseru zaista ima jako mnogo dobre energije, entuzijazma, strasti, tolerancije, istraživanja.

 

Pre neki dan održana je i premijera Dogvila – prve producentske zamisli iz Mikserove kuhinje. Paradigma Dogvila sa našom zemljom je apsolutna jasna, te nas zanima planirate li da ovaj naš Dogvil dobije jednu novu pozorišnu kuću – Mikser?

Tako je. «Mikser» teatar je rođen i ne nameravamo da stanemo. Već u januaru, biće nova premijera, no o tome uskoro.

Za kraj ne možemo a da vas ne pitamo – zašto ste ostali u Srbiji? Da li ovaj Dogvil ipak može doživeti izvesnu transformaciju?

Ja bih uzvratio kontra-pitanjem. A zašto bih otišao? Mnogo volim ovaj grad i neću ga ostaviti na cedilu dok god budem imao i gram energije. Beograd je veliki i značajan evropski grad i meni se, pravo da vam kažem, nikuda ne ide, iako sam imao prilike, i to dobre prilike. Kod kuće je najlepše, budimo iskreni. Samo da je malo bolje uredimo, a to, u našem segmentu delovanja, «Mikser» zaista svakodnevno čini.