Intervju: LAZAR RISTOVSKI

Život stvara heroje. Umetnost, kao deo života, nije izuzetak. Kao čovek koji traje decenijama, i u tom trajanju ne pokazuje nameru da posustane, predstavlja jednog od heroja ovdašnje kulture. Kako on doživljava kulturu danas, šta pokušava da prenese svojim knjigama i šta bi naučio svoje studente kada bi predavao na fakultetu…

Dakle, dame i gospodo, jedan od najvećih glumaca na prostoru Balkana – Lazar Ristovski.

 

Interviju: Strahinja Nikolić

Fotografije: Milan Josipović

Fotografisano u baru Zavod 

 

Rođeni ste u Ravnom Selu, završili Učiteljsku školu u Somboru… Kada se javila želja da postanete glumac, šta vas je opredelilo da krenete u tom pravcu?

Mislim da sam mogao u životu da budem i nešto drugo. Polagao sam prijemni za fakultet za fizičko i za glumu. Da sam primljen tamo, a ne ovde, bio bih uspešan trener. Nije važno čime se čovek u životu bavi, važno je s kakvom strašću obavlja posao koji radi. Kroz proces življenja se ogleda sadržajnost života. U svakom poslu je bitna strast, zanos. Umetnost je tu možda privilegovana jer barata emocijama. Umetnost koja ne izaziva emocije ne valja. Dakle, moglo bi se reći da me je slučajnost opredelila za ovo što radim, ali da li je baš tako?

Kad smo kod detinjstva, kako je taj period izgledao u očima Lazara Ristovskog? Šta je ostalo upečatljivo?

Ostaju stvari i detalji, kao svedoci detinjstva. Ali mnogo više se pamte događaji. Emotivno pamćenje je veza s detinjstvom. Sećam se svog Ravnog Sela i ogromnog siromaštva koje je bilo nekako ravnopravno raspoređeno na svu decu. Detinjstvo mi je bez obzira na oskudicu ostalo upamćeno po smehu i po velikoj ljubavi koja nas je vezala sve u porodici. Sećam se koze koja nas je hranila, a koju smo morali da držimo zaključanu u podrumu jer je u to doba komunistička vlast proglasila koze za štetočine koje treba uništiti (smeh). Danas su koze cenjene jer daju najzdravije mleko. Sećam se jedne mrlje na zidu naše kuće, koju sam napravio „parisko plavom“ uljanom bojom, koja je tamo stajala dugo godina posle mog odlaska na školovanje. Uvek me je dočekivala, za čudo ne menjajući svoj sjaj. Podsećala me je na oko nekog sveca sa freske.

Odrastali ste u vreme kada je džentlmenstvo bilo stvar osnovnih manira, kada je svako individualno razvijao svoj šarm, bez uputstava iz raznoraznih časopisa. Koliko je to „neformalno“ obrazovanje u odnosu s drugim ljudima doprinelo vašem razvoju prvo kao čoveka, a zatim i kao vanserijskog glumca?

Taj gospodski odnos prema svetu, sebi i prema ženama, je nešto s čim se čovek rađa. To je gen za uljudnost, vaspitanje, hrabrost. Hrabrost je takođe odlika džentlmena. To je talenat. Mogu se naučiti spoljnje manifestacije toga, ali sa suštinom se rađa. Ako toga ima u meni, onda je to preneto i na moje sinove. Voleo bih da je tako jer biti džentlmen po meni znači biti vitez.

Kakav je osećaj, kao reditelj, nositi barjak u borbi za kulturu, stvarati nešto što može da promeni nečiji život?

Obaveza postoji u svakom poslu koji postaje javno dobro i samim tim i svako ima pravo da ga oceni i kritikuje. Uticaj umetnosti na uživaoce je verovatno mnogostruk, ali se ipak svodi na lični doživljaj umetničkog dela. Važno je da ono što umetnik radi izaziva emocije, makar i negativne. Zadatak umetnosti je da uzbudi. Ako rezultat našeg posla može nekome da promeni život na bolje, to je onda veliko zadovoljstvo i za umetnika i za onoga na koga umetničko delo ostavlja taj snažan utisak. Mislim da stvaraoci nemaju taj osećaj obaveze da nose barjak kulture. Stvaralac ne misli o tome. On stvara i trudi se da to što stvara ostavlja trag u vremenu. Ako ga njegovo delo nadživi, onda je uspeo. Onda će možda to delo nekom, ako ne da promeni život, a ono da ga usmeri na put kojim se ređe ide.

Kad smo kod edukacije, kada biste dobili priliku da predajete na nekom fakultetu, šta biste želeli da prenesete na one koji uče od vas?

Bio sam nekoliko puta u situaciji da budem pedagog, da učim mlade ljude glumi. Ipak, nisam pošao tim putem, mada sam završio Učiteljsku školu u Somboru davnih godina i taj plemeniti poziv mi nije nepoznat. Uvek bih mladima preneo misao o tome da budu svoji sa svim rizicima koje ta odluka donosi. Biti svoj znači biti drugačiji jer na svetu nema dva ista bića. U umetnosti se teži originalnosti, kao najvećem kvalitetu. Ali svaki čovek je , kako je Šekspir davno rekao, „remek-delo prirode“. On je tu mislio na čovečanstvo uopšte, ali i svako od nas pojedinačno pripada toj opštoj originalnosti. Ako je njegova originalnost izuzetna i njegov trag u umetnosti i u životu biće zapažen.

Šta se promenilo od perioda „zlatnih“ godina kulture do danas, kada smo došli do toga da je kultura jedan organizam koji je, maltene, na izdisaju?

Na žalost, kultura je u Srbiji pala na niske grane. Nije u pitanju samo nedostatak novca, ali jeste i to. Sistemski nisu rešeni načini finansiranja kulture uopšte, kao i pojedinačnih projekata. U vremenu vladavine komunizma na ovim prostorima, veoma se vodilo računa o kulturnom i socijalnom životu. Na obrazovanje, kao jedan od možda najbitnijih segmenata kulture, trošeno je mnogo para. Obrazovan čovek teško da može biti nekulturan, bez obzira na to da li govorimo o kulturi u užem ili u širem smislu. Nekada su domovi kulture bili rasadnici kulture i talenata. Oni su danas pretvoreni u tržne centre i kafiće. Svet je poludeo u trci za novcem, zaboravljajući da je najveće bogatstvo i kapital čoveka njegovo znanje. To je jedini kapital koji ne devalvira. Zato bi danas trebalo podsticati uspešne više nego ikad, ne bi li se sačuvao taj pelcer pismenosti u na žalost nepismenoj Srbiji.

Koliko kulturu smatrate za bitan deo funkcionisanja jednog društva, obrazovanja jedne generacije? Zašto je njena uloga toliko važna?

Zato jer se pod kulturom podrazumeva sve što jednu zemlju čini zemljom, jedan narod narodom i jednog čoveka čovekom. Celokupno nasleđe jednog naroda je kultura. Njegova prošlost i njegova istorija je kultura. Ozbiljnost jedne zemlje na međunarodnom planu se takođe meri njenom kulturom, a tek šta reći za uspešne pojedince, koliko su oni važni u kulturi jednog naroda. Kao što bi se moglo reći da je sve politika, još više se može reći da je sve kultura. I politika je kultura. U kulturnoj sredini se rađa kulturan i uspešan pojedinac, a tek onda kulturan narod. U kulturnom narodu se rađaju uspešni i kulturni pojedinci. Đoković je najbolji teniser na svetu, ali to čime se on bavi nije samo sport, već i kultura. Sportska kultura. I najprimitivnija plemena su imala potrebu za kulturom i umetničkim izražavanjem. Odatle crteži po pećinama iz praistorije. Iskonska potreba čoveka je da bude kulturan. To je njegovo prirodno stanje. Na žalost, nekulturne prilike i ljudi su ga naterali da bude zao i nekulturan.

Prilikom snimanja, kako na vas utiče mogućnost da neko vaš lik prihvati kao uzor? Da li tu odgovornost prihvatate kao motiv ili kao nešto sputavajuće?

Ne misli se na taj način kada se radi uloga. Trudim se da lik koji tumačim odigram najuverljivije, bez obzira na to da li je on pozitivan ili negativan u kontekstu cele priče. Film može na kraju imati poruku ovakvu ili onakvu, sama uloga se ne bavi porukama. Bilo bi to previše edukativno, a umetnost nije edukacija. Umetnost je emocija.

Kažu da pisci pišu kako bi čitaocima preneli neku poruku i da je svaka kreacija tog tipa krik pisca ka prepoznavanju, upućen osobama koje čitaju njegove tvorevine. Koji je vaš krik, šta je to što pokušavate da prenesete čitaocima kroz svoje priče?

Ja sam tu ipak početnik, bez obzira na moje godine. Napisao sam do sada dve knjige i sada spremam knjigu priča. Ali ono što je sigurno blisko i piscima i glumcima, ili slikarima, stvaraocima uopšte, je upravo taj Munkov krik, koji objedinjava težnju umetnika da se približi gledaocu, čitaocu ili slušaocu. Što je taj krik intimniji, to je šansa veća da ga konzument bolje razume.

Da li, posle svih ovih godina, manire doživljavate kao slabost ili kao vrlinu i zašto?

Maniri nisu samo deo vaspitanja. Oni su način života. Oni su sigurno nadgradnja muškarca. Sve su ređi muškarci s dobrim manirima i zato su oni sve više na ceni. Žene će kukati za vremenom kada su muškarci s manirima bili u modi.

Odakle sve to dolazi? Iz glave, srca…? Šta vas je motivisalo da toliko dugo opstanete kao „šmeker starog kova“, verni idealima ponašanja koji su na izdisaju, svoji, jedinstveni, unikatni?

Šmeker sigurno nisam. Šmekeri su Beograđani, odrasli na asfaltu, s dobrim manirima koji nisu uvek iskreni. Više su poza. Ja sam došljak i sa sobom sam doneo jedno istinsko, iskreno, univerzalno poštovanje prema ženi uopšte , prema njenom geniju i lepoti, ali imam poštovanje i prema svakome ko je uspešan. Pred talentom se klanjam, bio on muški ili ženski. 

Koliko su vam iskustva i osobine likova koje ste tumačili, pomogli u stvarnom životu?

Možda bi se to pitanje moglo obrnuti, pa da glasi – koliko su likovi koje sam tumačio ukrali iz mog života i mog iskustva i emotivnog pamćenja i tako obeležili sebe mojim osobinama? Kada se u glumačkom biću, u njegovoj laboratoriji, pravi smeša iz koje nastaju novi karakteri, onda se elementi za tu mešavinu uzimaju gde god se stigne. Iz ličnog iskustva, iz proživljenih trenutaka koji teraju na plač i smeh, iz tuđih iskustava ukradenih usput s namerom ili bez namere, iz literature i muzike, iz tuđih biografija. Glumac je u tim trenucima beskrupulozni lopov koji ne bira sredstva. Ako je rezultat dobar, onda je on pobedio i sve krađe mu se praštaju. Ako je rezultat loš, on biva proglašen za kabotena, za amatera, za neznalicu i plagijatora. Tako je i sa životom. Ako ga živiš iskreno i strasno sam sebi sve praštaš.

I za kraj, šta je ono što vas definiše, ona srž koju bi svako ko je gledao vaše filmove, pozorisne predstave, čitao vaše knjige, trebalo da izvuče iz njih?

Životu se, pored toga što nosi sobom neizvesnost, treba radovati. Treba uvek naći klicu optimizma i vere da se ide uzdignute glave s osmehom na usnama. U mojim ulogama se gledaoci prepoznaju, po toj mojoj snazi, veri i optimizmu. Lako je biti namrgođen. Te uloge mi uvek zvuče lažno. Igraj ti komediju, brale. To je kunst!