MARKO NASTIĆ

Ima 35 godina, već više od 20 je na sceni. To ga svakako čini jednim od najiskusnijih i najboljih di-džejeva na ovim prostorima. Njegova internacionalna karijera uključuje i nastupe u svim većim gradovima u Evropi, Južnoj i Severnoj Americi, sve do Singapura u Aziji.

Interview: Miroslav Milić

Fotografije: Milan Josipović

Fotografisano u Mixer House

Koji su osnovni kvaliteti koje treba da poseduje dobar di-džej ? 

Poštujem ljude koji imaju moć da puštaju muziku koju stvarno vole i da hipnotišu masu ispred sebe. Voleo bih da imam tu slobodu kao neki vrhunski di-džejevi iz Berlina recimo i da puštam muziku gotivnim ljudima na takav način.

Berlin ima posebno mesto u tvojoj karijeri ?

Berlin je od osamdesetih meta umetnika. Ja Berlin obožavam i igrom slučaja dosta lepih stvari mi se desilo tamo. Volim Berlin zbog ploča koje tamo kupim, volim da čujem dobru muziku drugih di-džejeva. U Berlinu imam mnogo prijatelja i moj prvi inostrani nastup je bio 1999. u Berlinu. To je bilo vatreno krštenje… Volim i Amsterdam, London, Njujork, Barselonu… Pariz mi je takođe drag grad. Svirao sam dva puta u Parizu. U jednom momentu nastupa je bilo toliko lepih ljudi, i muškaraca i žena… meni je to bilo fascinantno. Mislim da i mi imamo lepe ljude, ali oseti se ta neka metropola, Pariz nije bilo kakav grad. 

Na koja te je mesta odveo posao osim Evrope?

U Severnoj Americi u Majami, Njujork, Čikago, a u Južnoj Brazil, Kolumbiju, Peru, Argentinu, Urugvaj, Singapur u Aziji. Nažalost, nisam video Australiju i Japan. Dva puta sam imao problem s radnom dozvolom za Japan i nisam otišao. Sad opet pregovaramo, ništa nije izvesno, ali moguće da odem i tamo. Postoji mogućnost da u januaru odem u Australiju. Nisam nikada bio ni u Africi, na primer.

Ibica je jako poznata u tvom poslu, jesi li nastupao nekada tamo?

Da, jesam, par puta, a i živeo sam jedne godine tamo, jedno celo leto. Meni se Ibica mnogo sviđa, to je za nekog možda previše, ali je za di-džeja koji hoće da se plasira to definitivno pravo mesto. Moram da priznam da je život na Ibici pomalo prebrz za mene, kada bih sad birao između Ibice i nekog drugog mesta za život izabrao bih to nešto drugo.

Kad smo već kod brzine Postoji percepcija da di-džejevi žive jako brzo. Ti si nedavno dobio ćerku. Šta se promenilo? 

Imao sam jedan mali zaokret u životu pre dve, dve i po godine, kada sam odlučio da se malo više posvetim svom studiju i producentskoj karijeri. Tada sam odlučio da malo usporim i shvatio da su obaveze u studiju velike, da žongliram između prebrzog života i svega ostalog. Kada mi se rodila ćerka, donela je mnogo emocija, ali i mnogo obaveza. Jeste dosta teško, zahtevno, ali je i lepo. Moje osnovno interesovanje bio je taj studio, jednostavno sam poželeo da posle 20 godina karijere svoju produkciju podignem na viši nivo.

Šta zapravo želiš tim svojim studiom?

Želim da se moja muzika čuje na nekim mestima gde se nije čula, želim da postane kvalitetnija, da proširim vidike. Ja sam dete koje je raslo uz gramofone, nekad sam imao osećaj da sam se prevežbao u tom miksovanju i da mogu da miksujem i bez slušalica, na četiri gramofona. To mi veoma lagodno ide. Onda sam počeo na kompjuteru, kad sam kupio sve mašine sve se promenilo i otvorilo mi se nešto novo, što nisam znao. To možda ima veze s mestima na kojima sam živeo, to ovde nije baš u trendu.

Sve to je veoma zahtevno, pitanje je samo imaš li dobar plan. Važno je da dobro isplaniraš studio, isto tako je bitno da dobro isplaniraš nastup, kojim ćeš konceptom da ih dižeš i da spuštaš… Ja recimo volim rolerkoster osećaj, volim da idem gore, pa dole, nekako imam veći efekat, više mi se sviđa to da ih za dva sata dignem trista puta nego da ih sve vreme držim gore.

Desi se i koji loš nastup, zar ne?

Da. Svi ponekad imaju loš nastup, može da bude najluđe, a može da bude i najlošije. Nikad se ne zna. Ponekad pomislim da je nastup bio baš sjajan. Volim kad ljudi slušaju muziku, to je meni uspešan nastup.

Da li želiš da produciraš i neke druge di-džejeve?

Meni to dosta lagano ide i veoma sam zadovoljan, ali mislim da trenutno di-džejevi u Srbiji ne mogu sebi da priušte mene kao producenta, to se desi jedino ako ja prepoznam da neko ima potencijala, pa se bavim time, ali ja imam toliko posla da ne želim da lažem sebe i da radim nešto što me ne interesuje. Sviđa mi se što ima toliko di-džejeva, to onda sve nas ostale tera da još više da radimo, da budemo bolji.

Kako razvoj tehnologija utice na posao? 

Ranije sam miksovao na tri gramofona, a ljudi dolazili to da vide. Onda se to promenilo, ljude to više ne interesuje, produkcija se ubrzala, sad svi rade kompjuterom. Ljudi na kompjuterima ne miksuju, to je velika razlika. To bi ti bilo isto kao kad bi ti sad fotkao i te svoje fotografije prebacio u fotošop i fotošop sve sam uradio. Meni bi to već bilo čudno. Tako i ovi novi softveri sami rade sinhronizaciju zvuka, oni ti omogućavaju i da ne moraš da znaš da miksuješ, tebi će muzika ići u stalno istom tempu.

Pre neki dan si došao iz Skoplja, za koji dan ideš za Sarajevo, pa Slovenija .. 

Obožavam da sviram na Balkanu, ja sam iz ovih krajeva i ja se toga ne stidim. Meni jedna stvar nedostaje na Balkanu, vezano za posao kojom se bavim… To je je ta loša investicija u kulturi kojom se ja bavim. Drugim rečima, meni je žao što sutra ne mogu da odem i kupim pet kvalitetnih ploča, nemam gde da ih kupim. Ili da kupim sebi sintisajzer koji ja hoću. Nemam gde. Kad kažem “jao, Berlin”, ja to ne kažem zbog toga što su meni tamo svirke mnogo bolje nego ovde, nego što meni nedostaje taj kullturni momenat. Ja se lepo provedem i ovde. Prosečni klinac u Amsterdamu ima svoj mali analogni studio, klinac ovde jedva ima kompjuter. E tu je cela razlika, što u sceni, što u klabingu, što u muzici, mi smo jednostavno ograničeni. Ljudi su ljudi i dobro se provode i u Sarajevu i u Berlinu i u Londonu, ali smo mi isečeni od ostatka sveta stvarima koje su se dešavale ovde.

 
Kako se Beograd kotira u poređenju sa ostalim mestima u regionu ?
 

Beograd je jedna velika raskrsnica celog Balkana koja umrežava dosta različitih kultura i stilova, volim duh Beograda i ponudu koju on ima. Mislim da finansijska situacija nije bas sjajna, ali definitivno ima mnogo kvaliteta.

Odlazak na svirku podrazumeva pripreme. Kako se ti pripremaš za nastup ?

Ja sam poznat kao tehno di-džej, ali volim i haus. Haus muziku iz devedesetih, koja podseća na neki novi tehno. I to je uglavnom ono što oni i očekuju, ali ako osetim da ljudi imaju potencijala da čuju nešto što je alternativno, nešto što nikad nisu čuli, nešto što može da im zagolica maštu, onda puštam i to. Nosim ploče koje su birane veoma pažljivo, neke su možda plaćene skuplje, neke su rariteti, koje nema svako, pa onda te ploče puštam u nekim specijalnim situacijama. Ovo što oni vole je uvek spremno. Nekad se desi da pustim nešto što je meni sjajno, ali njih smara, pa uvek imam dve opcije koje nosim. Zato imam mnogo muzike jer ako pustim set od tri ili pet sati, mogu da “prošaram”, ako radim dva sata onda puštam tehno.

Kako reagujes na “muzičke želje” tokom nastupa, da li tolerišeš takve stvari ?

To se dešava, ne samo meni, svima. Meni to nije loše, meni je to sjajno, ali kad je dobra pesma. Ali ima ljudi koji traže neku moju pesmu od pre 15 godina… OK, to je opet neka dublja priča, to je fan koji te poštuje… To je sve zabava, nije obaveza. Ponekad kad pomislim da je obaveza pomalo se uplašim. Nije čak ni da me smara, nego me baš plaši, kud će da ode ta muzika, šta će se desiti? Više mi se sviđa atmosfera kad ljudi slušaju muziku, onda mi je nekako opušteno. Bio sam u Makedoniji u petak i bilo je sjajno, ljudi su se lepo zabavili, bili su dobro raspoloženi. Volim kad vidim da ljudi prate i lagane i jače stvari, da ima komunikacije između mene i njih.

S kim bi voleo da uradiš dobru kompilaciju ili da sarađuješ?

Voleo bih da sarađujem s Rayom Okparom, to mi je dobar prijatelj, ali i s Ricardom Villalobosom. On je velika faca, možda je smešno reći, ali i ikona. On je čovek koji je napravio paralelu i pokazao šta znači biti alternativni di-džej, ali i komercijalni. On je di-džej za XXI vek.