MILUTIN PETROVIĆ

GENTLEMAN S PETLJOM

Milutin Petrović je beogradski gentleman. Reditelj, scenarista, muzičar, predavač, urednik, pisac. Uvek je bio “drugačiji”, često neshvaćen, nikad predvidiv i nikako običan tip.

Interview: Nebojša Đokić

Fotografije: Milan Josipović

Prvi film snimio si bez para, drugi za dvadesetak hiljada evra, treći za oko 160.000… “Petlja” je trenutno u postprodukciji… Neki bi mogli da zaključe da ti je sjajno krenulo i da nemaš problem s finansijama kad hoćeš da snimiš film…

Ha ha, pa sada je napravljena “Petlja”, taj film je ponovo sniman s malim parama. Imali smo neke pare, ali praktično je napravljen velikim naporom svih prijatelja koji su tu pomagali zbog svega, samo ne iz lukrativnih razloga. Produkciona kuća IM Production, Saša Radojević i ja smo okupili drugare, a na sreću sada je kvalitetna tehnologija neuporedivo dostupnija nego do pre samo nekoliko godina.

 

“Petlja” je višeznačan termin, pod njim bismo mogli da podrazumevamo svašta… Pretpostavljam da je i priča tog filma višeznačna, kao skoro sve čega se prihvatiš?

Jeste, “Petlja” je neprepričljiva, zapetljana… Volim da o njoj mislim kao o Pikasovoj slici u pokretu i vremenu. Apstrakcija s figuracijom, dramski konstrukt, ali u neknjiževnom kontekstu, tradicionalno, ali s ironijom, lo-fi, ali čist film, estetizovano, ali treš… Šta ja znam, mnogo volim taj film, a plašim se da je možda težak za opšte voljenje…

Možeš li da zamisliš sebe u situaciji da dođeš na snimanje s rukama u džepovima, odradiš šta treba po knjizi snimanja za taj dan i odeš dalje? Ili snimanje filma u Srbiji nužno podrazumeva da budeš i reditelj i rekviziter i vozač i ko zna šta još?

Pa može i jedno i drugo. Sada je medij filma u velikoj tranziciji tako da paralelno postoje produkcije koje su potpuno opravdano tradicionalne, a takođe se sa horizonta valja velika promena. Kao stari revolveraš – jednom nogom sam u tradiciji, kao radoznali, siromašni beogradski ludak aktivni sam učesnik te nadolazeće revolucije koja nije još vidljiva svima.

 Mnogo volim scenu iz “Oficira i džentlmena” kada ga onaj narednik maltretira i tera da potpiše da odustane i vrati se kući. I onda izmrcvareni Ričard Gir kroz suze viče – ja nemam kud da odem! Tako se voze nadzvučni mlaznjaci, tako što nemaš gde da se vratiš.

Maja Miloš snimila je veliki deo svog filma “Klip” mobilnim telefonom, neki fotografi u svetu koriste tzv. idiot-kamere na snimanjima editorijala za svetske modne kuće, a ti sam umeš da napraviš film uz pomoć “štapa i kanapa”… Vraćamo se na minimalizam i na osnove zato što smo prezasićeni tehnologijama ili je reč o nečem drugom?

Dok mi ovo pričamo pojavila se GoPro kamera koja snima 4K, a iPhone šestica ima bolju kameru nego što ju je ikada imao Godar. Još pre nekoliko godina Eni Libovic je na pitanje koji aparat preporučuje svojim mladim kolegama, rekla – iPhone. Naravno postoji u tome i ironija, ali ironija se tako lepo mečuje s novim umetninama, zar ne? Defakto tehnološka i produkciona situacija filma je kao u slikarstvu, kada su se u XIX veku pojavile jeftine boje u tubama. Svako je odjednom mogao da slika ulje na platnu. Toliko jeftino da su se prvi put pojavile mrtve prirode, gomile pejsaža, autoportreti, eksperimenti svih mogućih vrsta… Tako je nastala moderna umetnost. Dugo su joj se smejali, smatrali te pariske narkomane luzerima, decenije su trebale da lihvari smisle kako da unovče to nešto novo što se pojavilo, ali promena se desila i bila je temeljna. Svet pokretnih slika je još više oslonjen na tehnologiju, pa je zato svaka tehnološka promena još presudnija po estetiku i jezik filma. Praktično tu je već ta nova vrsta produkcije koju mi zovemo garažnim filmovima. Estetski i produkciono to je sve tu, samo se finansijski nisu slegle stvari. A recepcija je onaj deo “posla” koji ustvari zavisi od finansija, pa je zato i nova kinematografija sakrivena u tamnim dubinama youtuba i danlouda…

Radio si ili radiš kao scenarista, filmski, pozorišni i TV reditelj, montažer, kopirajter, urednik internet radija i portala, sviraš u bendu… Da li je sve to tvoj način da iskažeš stav o onome što te okružuje, poput nekakvog megafona, ili je to potreba da ostaviš nešto iza sebe ili želiš da ovaj svet učiniš boljim mestom ili nešto deseto?

Kada si mlad, imaš neoštećene senzore za svet oko sebe. To uključuje i kontakte s nematerijalnim bićima. Mene su neki duhovi tada pozvali na tu stranu i ja sam skočio u tu reku. I sad mi nema druge, ne mogu nazad. Nekada to sve izgleda kao najlepše uživanje, nekada kao bekstvo od ozbiljnih stvari koje se dešavaju na obali, često kao davljenje u govnima, ali kada si tu nema nazad – plivam i hvatam se za svaku granu koja naiđe. Mnogo volim scenu iz “Oficira i džentlmena” kada ga onaj narednik maltretira i tera da potpiše da odustane i vrati se kući. I onda izmrcvareni Ričard Gir kroz suze viče – ja nemam kud da odem! Tako se voze nadzvučni mlaznjaci, tako što nemaš gde da se vratiš. Meni je to uvek bila čista parabola na posao režije i rok muzike.

  I sad mi srećnici koji smo u tom okruženju odrasli mislimo da je to normalno, pa se čudimo svoj toj stoci, neukusu i barabama. A u stvari život je takav – gadan.

Radiš i kao predavač… Šta kažeš svojim studentima na prvom predavanju? Misliš li da su pogrešili što su izabrali baš tu profesiju, misliš li da je lakše baviti se filmom u nekoj drugoj zemlji, ili je, u moru događaja u kojima živimo, “filmadžijama” ustvari lako da nađu temu za film?

Pričam im da su se upustili u ozbiljnu magiju. Pričam im o vrtlogu posmatranja, o tome kako u bioskopu dok gledaš film koji traje 90 minuta provedeš 45 minuta u potpunom mraku. To je magijski obred kakvom se nisu izlagali ni najopičenije civilizacije. Za razliku od uvreženog mišljenja da mi živimo u vremenu pragmatizma, ja mislim da je sve ovo zaista jedan sumanuti LSD trip. I mislim da je poznavanje jezika pokretnih slika od presudne važnosti za preživljavanje u takvom okruženju. Studenti filma su “stalkeri” u zoni koja je nastala u ovom ćošku galaksije. Sve je to mnogo važnije nego što su sami filmovi i njihove teme. Ja se baš ložim da je sve to tako.

 

Sećam se da smo se krajem osamdesetih podsmevali likovima koji su tada počeli da nose široke pantalone u koje su uvlačili džempere i koji su otkidali na tzv. jake momke koji su pljačkali po inostranstvu. Uzori su im bili sitni kriminalci, a oni sami postali su, nekoliko godina kasnije, ubice i još veći kriminalci… I dan-danas se, kao društvo, često smejemo nekim pojavama, a kasnije se ispostavi da su one sve samo ne smešne… U čemu je naš problem?

Iz vizure naše generacije sve što se Srbiji desilo izgleda kao loš film. Kao loš srpski film. Znači mnogo loš film… Ali moj drug Goks ima super teoriju, da je sve što se sada dešava normalan poredak stvari, a da su samo šezdesete i sedamdesete godine u okvirima zapadne civilizacije bile neverovatan izuzetak. Genijalna muzika, fantastični filmovi, divne slobodarske ideje i pokreti, zezanje, uživanje… I sad mi srećnici koji smo u tom okruženju odrasli mislimo da je to normalno, pa se čudimo svoj toj stoci, neukusu i barabama. A u stvari život je takav – gadan. Ne znam, možda i nije tako kako kaže Goksi, ali ja tu teoriju koristim kao bensedin, kada čitam vesti i susrećem se sa svakodnevicom kojom vladaju ti s uvučenim džemperima sada preobučeni u skupa odela.

 

U novembru 2000. godine si izjavio da si “pao” na neke likove sa političke scene, pa si priznao da su ti posle “uši rasle” kada si shvatio kakvu si grešku napravio.

Ha, i 2008. posle epizode s LDP-om sam izjavljivao isto to… Ja sam definitivno sklon tome da se palim na stvari, a kada se paljenje spoji s politikom uvek ispadneš idiot. A opet živimo u teška vremena i ko u sve to ne ulazi sa strašću taj je baš gadan ljigavac. Tako da neću sebi da gasim to loženje na stvari oko sebe, ali cementirao sam mišljenje da sam glup za politiku.

 

Da li je jedan od većih problema ove zemlje to što ne umemo da priznamo da smo pogrešili i da idemo dalje jer smo naučili nešto iz sopstvenih grešaka?

Jeste, stalno gledam ljude koje poznajem svih ovih godina kako izgovaraju ljutite misli, pune nekog pravedničkog gneva, morališu o svemu i grde svakoga, kao da su nevine devojčice. Prosto je u nekim zrelim godinama neprimereno biti toliko moralno strog. Možda kada si mlad i realno čist, ali svako od nas je u ovom životu toliko puta zasrao i napravio neke kompromise, gadosti ili gluposti da prosto nije pristojno stalno kenjati o svemu, onako kako to rade svi ovi kolumnisti i dežurni pametnjakovići. Protekle decenije su stvorile mit tog građanskog, NGO aktiviste koji o svemu ima mišljenje, i sada je taj mit stvorio ceo podmladak nekih polubudala koji idu naokolo i beslovesno seru po svemu i o svačemu. Nasuprot tom mitu važno je biti veoma kritičan prema sebi. Prvo shvati pravila opažanja, pa onda pričaj o tome šta vidiš.

 

Da postoji vremeplov, da li bi ga koristio i kako?

Uf, skoknuo bih na par mesta u prošlost koliko da overim neke trenutke koji mi mnogo znače. Mislim, kako iskoristiti vremeplov, a da ne upoznaš Džona Forda ili Hoksa? Ali svakako bih išao u budućnost. Ja toliko verujem da će ljudi uprkos svemu da pobede i da će uz puno, puno muka sve da bude baš kako treba, da ćemo dostići anđele, i voleo bih samo da zvirnem da vidim da su se sve muke isplatile… A možda takav vremeplov već postoji i svako od nas ga iskoristi na samom kraju priče?