MIRKO ILIĆ

O Mirku Iliću se na sreću dosta zna na ovim prostorima, zato vas ne bih opterećivao predugim uvodom. Ali bih svakako pomenuo knjige koje je publikovao do sada:

Genius Moves: 100 Icons of Graphic Design, Handwritten – expressive lettering in digital age, Handwritten, Anatomy of Design, Icons of Graphic Design, Stop Think Go Do, Lettering Large (all of them co-authored with Steven Heller),  Design of Dissent (with Milton Glaser)

Monografija ‘Mirko Ilić: Fist to Face’ Dejana Kršića na popisu najboljih knjiga o dizajnu u 2012 po izboru Ricka Poynora

Razgovarali smo sa Mirkom u njegovom graphic design and 3-D computer graphics and motion picture title studiu Mirko Ilic Corp na Menhetnu

Interview: Milan Josipović  

Portret:  Luka Paić  

Nimalo nisam iznenađen vašim brzim uspehom u SAD, zaista posedujete izuzetan talenat. Ali kakav treba da je odnos talenta i posvećenosti, odnosno ozbiljnog rada, da biste bili uspešni?

Mislim da 10 do 15 odsto otpada na talenat, to je nešto što daje početnu energiju da ne odustanete prerano, a posle toga idu rad i rad i upornost i rad i rad… i još malo rada.

Rekao bih da u vašem poslu treba imati i ličnost, izuzetnost, ali i smisao za biznis.

Pa i jedno i drugo. Nije neminovno da jedno ide s drugim. Nekima je presudna ličnost, posebnost, a nekima je biznis. O onima koji imaju osećaj za biznis u sebi vrlo malo čujete, ali i dobro prolaze, a oni koji imaju posebnost ne prolaze nužno finansijski dobro. Idealno je kad postoji nekakva sredina, ali to se retko dešava. Osim toga, veoma je važan taj, kako da kažem… odnos prema sebi. Ako ljudi kojima hoćete da prodate ideju vide, po vašem ponašanju, da vi zapravo ne verujete u sebe, zašto bi verovali u vas više nego što vi verujete u sebe? Prema tome, u tom odnosu mora postojati malo neke vrste egoizma, sigurnosti u sebe.

Moja formula da li nešto vredi je uvek u odgovoru na pitanje da li bih to hteo da imam u svojoj biografiji

Drugim rečima, malo hrabrosti ne bi bilo na odmet.

Da ali i glupi mogu biti hrabri. Neko je nekad davno rekao da dok dva pametna smisle o čemu se radi, budala je već napravila herojsko delo (smeh).

Da li ste tokom karijere upoznali ljude koji su recimo bili jako talentovani, ali nisu imali ove druge kvalitete i nisu napravili nešto specijalno?

Za mene, postoji dosta velika razlika između karijere i sreće. Upoznao sam mnogo talentovanih ljudi koji nisu napravili karijeru, ali su veoma srećni zbog onoga što rade. Prvo, dosta ljudi radi dosta dobrih stvari, ali se za njih ne zna zato što ne rade neminovne stvari o kojima se mnogo piše. Jer, ako radite predivne, neverovatne portrete ljudi, koji završavaju po njihovim kućama, vrlo malo će ljudi znati o vama. Znači li to da portreti nisu neverovatni? O meni se pisalo nesto više nego o nekim drugim ljudima i zbog toga izgleda da sam ja, kad govorimo o karijeri, mnogo uspešniji nego neko drugi. Međutim, ako uzmemo u obzir da ja sam godinama radio uz Igora Kordeya u školi, koji je verojatno najbolji crtač, ne moje generacije, već mnogih generacija, i koji radi neverovatne stvari… I moram vam reći, kad vidim njegov crtež – ja mu zavidim. U svakom slučaju, moja formula da li nešto vredi je uvek u odgovoru na pitanje da li bih to hteo da imam u svojoj biografiji.

Vaše radove sam prvi put video u strip reviji Spunk. Sad tek shvatam da je prošlo 35 godina od tada… neverovatno. Tada sam prvi put video i radove Igora Kordeya… Šta je s njim?

Igor Kordey je napravio jednu neverovatnu stvar, makar po meni. Kordey je godinama crtao vitezove i kojekakve bitke itd. A onda je pre šest mjeseci ili možda malo više od Vlade Francuske dobio Orden viteza umetnosti za unapređenje stripa i francuske kulture. Dakle, Igor je uspeo da za sebe, kako da kažem… nacrta viteštvo (smeh). On je to doslovce perom nacrtao, obično su to vitezovi radili mačem, ali je on perom umesto mačem uspeo da postane vitez, što je neverovatno.

Drago je i meni, vas dvojica ste svakako uticali na moj razvoj u fotografiji.

Nemojte da nas krivite (smeh).

Jedno vreme ste bili stalno zaposleni u magazinu Time i u New York Timesu. Kakvo je to bilo iskustvo?

To je bilo zaista neverovatno iskustvo, kako bi se to reklo po nekakvom starom komunističkom žargonu. Moje prvo radno mesto u životu je bilo art direktor magazina Time. Ja sam bio zadužen za internacionalna izdanja i mislio sam da je to dobro za moju biografiju, zapravo dotad niko nije hteo da me zaposli, a odjednom me Time zaposli, što i nije bilo loše. Bio sam tamo šest meseci i pokušao sam da uradim kolko sam mogao. Ali onda mi je postalo malo dosadno i otišao sam u NY Times, oni su mi ponudili posao, da radim na stranicama koje su veoma važne za NY Times, tu pišu i političari i poznati i pisci i književnici i filozofi i tako dalje… I tu sam radio godinu i po dana. To su mi prva dva i poslednja dva stalna radna mesta. Meni se činilo da je to veoma važno, da vidim kako to sve funkcioniše iznutra, nikad nisam radio za neku američku korporaciju na tom nivou, tako da me to radovalo. Osim toga, iskreno govoreći, to je prijalo mom egu, da mi neko ponudi takav posao. Danas već verovatno ne bih imao taj osećaj, ali tada sam bio mlad, nadobudan, pa eto.

Stalno se borite protiv dosade u poslu, odnosno ne želite da zaglavite u nekoj određenoj oblasti, pa ste nedavno radili u sferi hotela, restorana, a pomenuli ste negde da biste se oprobali i u modnoj industriji. Ima li kakvih novosti u toj oblasti?

Ja sam greškom uleteo posao s hotelima i restoranima, počeo sam da radim na nekakvim identitetima, dizajnu itd. A onda, od jedne stvari do druge, odjednom su mi ponudili hotel, Time Hotel, ovde na Tajm skveru u Njujorku, to je prvi hotel koji sam radio. Za njih sam radio identitet, u hotelu je bio restoran, a onda su me pitali da li hoću da dizajniram restoran, mislim da su tražili grafički dizajn. U SAD su dosta čudni, kad počnete nešto da radite počnu to da vam nude. Tako sam do sada, mislim, dizajnirao 10 do 15 restorana i jedno dva-tri hotela.

Čim počne da liči na nekakvu rutinu, vi bežite…

Uvek imam taj osećaj da će, ako je meni dosadno to da radim, verovatno i ljudima koji to konzumiraju i koji to gledaju biti dosadno da to gledaju. Nije mi novac uvek dovoljan razlog da ostanem i radim nešto, pa se šetam, ali relativno logično, od jedne stvari do druge. Evo, sad sam radio nešto malo za dizajnere nakita i verovatno ću uskoro da radim nešto u vezi s modom i ko zna gde ću na kraju da završim. Paralelno sa svim tim, sve vreme pišem nekakve knjige o grafičkom dizajnu itd. Do sada sam napisao šest ili sedam knjiga, s raznim drugim ljudima, o grafičkom dizajnu. Upravo radim na novoj.

Kada ste osnovali svoju agenciju i koliko ljudi sada radi s vama?

Nije to agencija, to je studio, kod nas je to dosta važna razlika. Studio je nešto kao domaća radionica, agencija je biznis. Agencije se bave advertajzingom, studiji se, uglavnom, ne bave time. Studio uglavnom ima čoveka čije je ime u nazivu firme i on onda svojim imenom garantuje kvalitet. Ako moj studio bankrotira, više nikad ne mogu da korstim svoje ime u nazivu firme, ali kad stavim svoje ime na sto… Svi najveći ili bolji studiji u Njujorku imaju u nazivu ime čoveka. Moj studio je mali, nas je troje sve zajedno. Moj studio povremeno zna da zaposli neke dodatne ljude, kad mi treba nekoliko frilensera, dakle tu budu tri čoveka plus jedan il dva “šegrta”. Volim kad mi je studio mali zato što ja zaista volim ono što radim, zaista ne želim da sedim na sastancima da bih dobio nekakve poslove zato što imam 50 ljudi koje moram da hranim, neću da sedim s ljudima koji mi se ne sviđaju i da prihvatam poslove koji mi se ne sviđaju, to me ne zanima. To me nije zanimalo ni kad sam bio u Zagrebu, ne zanima me ni ovde. Povremeno ću, naravno, to da učinim kad treba, zbog kojekakvih kompromisa, na primer sin ti ide u koledž ili tako nešto, ali u većini slučajeva mogu bez toga.

Neću da sedim s ljudima koji mi se ne sviđaju i da prihvatam poslove koji mi se ne sviđaju, to me ne zanima.

Pohvalili ste razvoj dizajna u istočnoj evropi, posebno u Hrvatskoj, rekao bih.

Dizajn u Srbiji je jako dobar, u Bosni takođe. Međutim, ni Srbija ni Bosna izgleda nemaju dovoljno industrije da podrže taj dizajn. Hrvatska ima tu sreću. Možete da radite predivan dizajn ne znam čega, ali ako nemate industriju… Čak i ako govorimo o kulturi – možete da radite izvršne plakate za pozorišta, ali ako nemate predstava, ako ih nema dovoljno, vi to nemate kome da pokažete. Prema tome, mislim da je sa te ekonomske strane Hrvatska bila malo ispred drugih zbog toga, i zbog turizma itd, pa je njihov dizajn uspešniji.

Rekoste da ni u Srbiji situacija nije loša…

Ima mnogo mladih ljudi, ali nažalost mnogo njih odlazi. Ovde sam sreo mnogo mladih talentovanih ljudi iz Srbije koji su otišli. Vidim po nekakvim tekstovima da ih ima po celoj Evropi. Video sam da je jedna od boljih mladih dizajnerki sada u Slovačkoj. Mnogo mladih dizajnera otišlo je u Dubai. Slavimir Stojanović je jedan od retkih koji se vratio u Srbiju… Postoje mladi i talentovani, škole su jako dobre, imate par izuzetno dobrih profesora, ali, nažalost, ljudi odlaze.

Tipografija je važan element u vašem poslu. Možete li mi reći koji je vaš omiljeni font, ili možda više njih?

Najviše volim radove Nikole Jureka, tipografa iz Zagreba. Obrazovan je, radio je u Hagu, a verovatno je jedan od najboljih tipografa u ovom trenutku u Evropi. Napravio je neverovatna pisma koja često koristim. Firma mu se zove Typonine, dobio je gomilu nagrada po svetu, uključujući SAD. Postoji niz mladih tipografa u Srbiji koji proizvode jako lepe stvari. Tipografija je jednostavna, zanimljiva… Mislim da u Srbiji nedostaje ćirilice, mislim da bi ćirilica mogla da se tipografski popravi. Ovo što sada vidim nije toliko interesantno, ali ja mislim da je to neka sledeća faza.

Ako izađete na ulicu, ljudi se smeškaju, žure nekud i žele nešto da naprave tog dana. To je totalno drugačiji osećaj nego sedeti u kafićima, pušiti i biti lenj da se nekuda ode

Kako vam prija Njujork kao grad, nevezano za posao?

Ne bih mogao da budem u gradu koji mi ne prija, nije važno samo to koliko je dobar posao. Meni je dosta dobro, kad je reč o poslu, bilo u Milanu, ali Milano mi kao grad u to vreme nije odgovarao. Kada sam odlučio da odem iz Zagreba, Milano nisam stavio na mapu, iako je Milano bio logično mesto jer sam odatle dobijao sve poslove van SFRJ. Ali jednostavno nisam mogao da zamislim sebe kako živim i hodam ulicama Milana, iako sam tamo vrlo često odlazio… Kada mi Njujork više ne bude prijao, ja ću otići. Da sam mlađi već bih verovatno otišao, da sam mlađi ne bih imao nekakve porodične obaveze itd. Mislim da je Kina neverovatno mesto, postoje mesta koja su veoma privlačna, lepo bi bilo čisto radi nove energije otići u Šangaj na primer i osetiti tu energiju, stav ljudi koji imaju taj osjećaj da će nešto napraviti, da im se nešto dešava, da idu prema gore, za razliku od osećaja da idete prema dole… To je jako važno, ta kolektivna svest je veoma važna. Ako izađete na ulicu, ljudi se smeškaju, žure nekud i žele nešto da naprave tog dana. To je totalno drugačiji osećaj nego sedeti u kafićima, pušiti i biti lenj da se nekuda ode. Kada počnete tako da reagujete, automatski počnete i da živite tako. To je nešto što vas određuje, hteli vi to ili ne. Na primer, pre neki dan sam sedeo s prijateljicom koja je otišla u Vijetnam, koja mi kaže da je tamo neverovatno, sve počinje da eksplodira u svim smerovima, u pozitivnom smislu. Ljudi su željni uspeha, željni toga da naprave nešto drugačije, klinci farbaju kosu… Kad izađete na ulicu i vidite da se nešto dešava osetite energiju u vazduhu. U Vijetnam se preselio veliki broj mladih Amerikanaca, čuo sam da čovek kog poznajem pravi pivnicu u Vijetnamu… Postoji ta jedna vrlo pozitivna energija, a pozitivna energija je vrlo važna, ona pokreće umetničke revolucije, poput onih u Parizu ili Moskvi s početka veka. To je ono što čini razliku.

Čini se da su zemlje u Aziji “zemlje mogućnosti” u ovom trenutku?

Da, to je istina i to je lepo, ali ja to nisam doživeo jer nisam bio tamo. Rekli su mi i da je u Češkoj dobro, da tamo i dalje može nešto da se napravi, oseća se ta energija. Berlin kao grad ima taj osećaj, ne možda cela Nemačka. Postoje, dakle, mesta na svetu na koja bih sigurno otišao da sam mlađi i bez obaveza…

www.mirkoilic.com