Intervju: Nikola Đuričko

Više od pola svog života glumac, celoga života uporan i svoj. Nulte tolerancije za oholost i glupost, a opet nasmejan i optimista. Prijatan, ali oštar u stavu. Gentleman pred kamerama, u kafani i na terenu za golf

 

Interview: Milan Josipović i Nebojša Đokić

Photo: Milan Josipović

Radim intervju sa čovekom koji ne voli intervjue, to je pomalo kontradiktorna situacija, zato ću najpre da se zahvalim na vremenu, ali i da pitam zašto ne voliš intervjue?
Čini mi se da ima previše novina i previše vesti, previše tih stvari, i onda se vrlo lako postane deo estrade i deo svakodnevnih tabloidnih vesti koje i nisu ni vesti. Mislim da nije moj posao to da radim, nije moje da promovišem sam sebe. Nemam neku naročito potrebu, tako da ja uglavnom preko veze dajem intervjue.

Glumac Nikola Đuričko

Počeo si da gradiš samostalni život sa 16 godina, kasnije radio u kafani, svirao u bendovima, sada imaš porodicu, radiš i živiš od posla koji si izabrao. Reklo bi se da imaš zanimljiv i sređen život. Isto tako bi se reklo da si jedan od retkih koji to može, danas i ovde.
Pa jeste, realno jeste, kad pogledam oko sebe i kad pogledam prvog do sebe. Prvi koji je manje radio prošle godine taj je u ozbiljnom problemu. Ne mogu da se žalim, ali ne mogu ni da kažem da živim kako neki zamišljaju. Mislim da prosečan drugoligaški fudbaler zarađuje više nego ja, a ja sam jedan od najuspešnijih. Glumci nikada nisu bogati u ovom društvu jer nema tolko publike. Ja sam ranije snimao dva filma godišnje, sada se ukupno snime tri filma godišnje. I to je taj pad.

Ovde je nekad u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bilo i po 14 premijera godišnje, sada jedva ako uspemo i tri da napravimo

Protok ljudi, ideja i iskustva koji mi kao glumci i kao igrači stičemo svojim igranjem je smanjen i to je šteta. Drugo, tržište glumaca eksplodiralo. Svake godine izađe pet klasa sa po 20 ljudi, pa tako jedno pet škola, pa izračunajte. To su sve ljudi koji traže posao. A nekada… U moje vreme nas je 680 konkurisalo na FDU, primljeno je nas 16, od toga šest možda nastavilo da se bavi ovim poslom. Bio je malo suroviji princip, ali je nekako bilo i više posla, a nas manje. A sada je mnogo malo posla, a nas je mnogo više. Drugo, produkcije su nemilosrdne, uslovi rada su smešni. Mi kao glumci nemamo ni sindikat, nismo to nikako uspeli da rešimo, nismo uspeli da rešimo ni neke osnovne uslove rada, možete da radite ceo dan bez obroka. Morate da budete malo bezobrazni, da budete malo zvezda, pa da možete da postavljate određene uslove. Ako ste mlad glumac, vi najčešće plaćate da radite. U neku ruku to ispadne tako. Tako je u svim sferama naših života, pa i u glumi.

Baviš se glumom u zemlji koja počesto liči na film. Da li život ovde ponekad pretekne glumu, umetnost uopšte?
I da i ne, imam utisak da se mi ipak razvijamo. Pozorište se razvilo od momenta kada sam ja počeo da radim, recimo u Jugoslovenskom dramskom ima nečeg i modernog , ali i dalje ostaju neke klasične vrednosti . Ja mislim da Filharmonija bolje svira sada nego pre 20 godina. Lakše se danas prave filmovi. Tehnologija je ipak dostupna , vi sad s dva fotoaparata i dobrom idejom možete da snimite nešto. Hoću da kažem da ima nekog napretka, tehnološkog i umetničkog. Ali naše društvo se kreće toliko sporo da tek ako pustimo ubrzano videćemo da je to ipak neki napredak.

Šta tačno misliš kada to kažeš?
Kad biste pustili moj život od rođenja do sad, videli biste da jeste ova ulica šira, bolje popločana, uvedena je voda… U Kaluđerici ljudi plaćaju vodu i struju, tamo su im uveli kanalizaciju jer toga nije bilo. Ali sad je XXI vek, a mi se borimo s kanalizacijom, e to je ono tužno.

Kad pogledaš, 80 ili 60 odsto mladog sveta nikada nije izašlo iz Srbije. Ima neki razlog za to. Kad vidite kako to izgleda, kako je život u stvari jednostavan i sređen i kako se svodi na želju da nešto istražujete i ulažete u sebe, onda shvatite da ovde mi i dalje robujemo nekoj rođačkoj ekonomiji

Meni je nekako već i muka da se žalim, ja sam se toliko navikao na Srbiju da nisam siguran da uopšte mogu da razumem kako funkcionise neki drugi svet.

Na čemu radiš trenutno?

Radimo Crnjanskog, “Dnevnik o Čarnojeviću”, režira Lolić Miloš, igra nas desetak tu iz pozorišta. Igraju Vojin Ćetković, Voja Brajović, Branislav Lečić, Milan Marić, Hristina Popović, Jelena Ilić, Milena Živanović, mladi Grabež, ja.

Kako ti prija?
Pa prija mi. Zato što to nije drama, nije dramski tekst, nego je roman, a moram da priznam, sramota je, ali propustio sam taj roman Crnjanskog. Čitao sam Seobe i pesme njegove smo dosta i na akademiji čitali, ali sam ovo propustio. Moram priznati da je jako uzbudljivo, vrlo je moderno, vrlo je nekako čudno savremena stvar, govori o Prvom svetskom ratu, o njegovom boravku u ratu, povratku kroz neki nadrealizam, neki čudesan sumatrizam. Mislim da toga u Srbiji, sumatrizma, tog bega od stvarnosti, ima i u pozorištu i kod većine ljudi, da živimo u tako nekim svojim zasebnim malim svetovima.

Glumac Nikola Đuričko

Kaži mi nesto o iskustvu sa snimanja “U zemlji krvi i meda”, pre svega mislim na produkciju, na Holivud, nasuprot neke srpske najbolje produkcije?
Pa to nije klasičan Holivud. To je bila neka visoka B produkcija. Posle sam imao prilike da radim i na jednom filmu koji je bio visoka A produkcija, i to je ozbiljna razlika, ali kao što je ozbiljna razlika izmešu te visoke B i visoke A, tako je ozbiljna razlika između ovoga i onoga. To su pre svega ti tehnički uslovi, gde vi radite samo svoj posao. Drugo, plan je vrlo jasan i određen i tu nema probijanja, vrlo je malo improvizacije, svedena je na minimum.

Misliš na probijanje budžeta?
Probijanje budžeta, probijanje broja dana, sati, koliko se šta priprema… Oni daju sebi prostora, ali unutar tog prostora to mora biti gotovo. Zanimljivo je bilo videti direktora fotografije koji je radio s Klintom Istvudom, “Pisma sa Ivo Džime”. To je jedan ozbiljan stariji gospodin, bilo je lepo gledati njega uopšte, s tim nekim panavižnima, to su one kamere što mi gledamo na televiziji. Meni kao glumcu je bilo veoma uzbudljivo, videti to tehnološki, videti da imaju novca za scenografiju, za kostime, gde imate pripremljene stvari, sitnu rekvizitu, krupnu rekvizitu, sneg koji nije sneg itd. To je sve tehnologija, ali i dalje je kadar kadar, akcija je akcija. Dobra replika je dobra replika i dobra scena je dobra scena. Ono što je važno je da ste zaista isključivo posvećeni svom poslu i da je to jedino što treba da radite, nemate druga zanimanja osim glume. Svako radi svoje. Često sam razmišljao da li bismo mi, naviknuti na rad ovde, uopšte znali to. Da li bi, recimo, scenarista, kada bi mu neko rekao “čoveče piši šta god hoćeš, šta god hoćeš napiši, nemoj uopšte da razmišljaš kako ćemo to da rešimo”… Mislim da mi ne bismo znali. Kod nas sva kreativnost potiče iz nemanja, iz toga što nešto nemaš i onda smišljaš kako ćeš to da rešiš.

Sad kaže “hoćemo da snimimo film s dinosaurima, ali nemamo dinosaure”. “Briši dinosaure uzimamo, foke”. Onda zovemo zoološki vrt, pa kao “čekaj, nema foka”, tako da se scenario prilagođava mogućnostima

Ali nikad nismo razmišljali šta bi bilo da ti sad neko kaže “čoveče sve može, šta god hoćeš, ti napiši, tvoja mašta je limit, to će posle da rešavaju neki ljudi kojima je to posao da to rešavaju”. Mi se ovde u pozorištu već dugo borimo, nema novca za scenografiju, nema novca za kostime, mi se stalno dovijamo i to je naša kreativnost, ali bojim se da je već cedimo sad. Mi smo vrlo snalažljivi, za razliku od nekog američkog kolege, koji kad nema prevoza za snimanje, on je zbunjen, gde je da ga neko vozi, on ne može da se snađe, a mi zovemo taksi ili se snalazimo, nas trojica upadamo u neki kombi i dolazimo. Hoću reći da mi imamo neku vrstu snalažljivosti, ali zato ne umemo da funkcionišemo u nekom uređenijem sistemu. To je drugačije, to je industrija, to je biznis.

Neću te pitati za reakcije na tvoje učešće u tom filmu, pisalo se već o tome, samo mi reci – da možeš da se vratiš, da li bi uradio isto?
Ako bi nekom glumcu ovde kad Anđelina Džoli ponudila ulogu u filmu, i to vrlo pristojnu ulogu, da li bi je taj odbio? Koji bi bio razlog, ja to nikako da shvatim. Kaže “tu se loše prikazuje naš narod”. Kad mi krenu o patriotizmu i kad vidim ko to izgovara… To izgovaraju ljudi koji su u ratu bili vojvode i koji su blagosiljali ljude koji su se vraćali s belom tehnikom i krvavih ruku iz rata. A blaćenje naroda je ako ja učestvujem u filmu? Ne, mislim da je blaćenje naroda vršiti genocid i silovati žene u ratu, a ne snimati filmove.

Naši glumci su jedno vreme u američkim filmovima glumili negativce sa ovih geografskih prostora. Koliko smo sami doprineli tome?

Mislim da je mnogo teže Iračanima, ili ako hoćete Indijancima, oni su se žalili što su u američkim filmovima prikazani kao debili. U tom smislu, ja se slažem, ali moram nešto da kažem ljudima, evo možda baš u ovom intervjuu – filmovi nisu stvarnost, filmovi su više od stvarnosti, oni su fikcija, oni su priča u kojoj je Vinetu dobri poglavica, a koju je pisao čovek koji u životu nije video ni poglavice ni Indijance. Filmovi nisu spoljna politika. Misli se da će sad stvarno neko da misli da su Srbi ovakvi ili onakvi na osnovu filma. Ali ako je Srbija optužena za 8.000 ljudi u Srebrenici, to je strašna slika, a ne što je sad u nekom filmu Sergej snajper koji se zove Dušan. To stvarno nema veze, niti je Sergej kriv, ili ja, ili Rade Šerbedžija, koga su isto tako napali.

Drugo, ja ću da postavim pitanje – otkud Rade Šerbedžija u Americi? Pa je l’ on otišao zato što je bio presrećan? Nije, nego je bio Srbin u Hrvatskoj, a u Srbiji je bio Hrvat, pa nije znao kuda će

Pa je pobegao u London, pa je gladovao, pa je uspeo da se snađe, pa je snimao s Kjubrikom. Pa zar to nije ambasador naše kulture? To je ambasador naše kulture, a ne Ratko Mladić ili Šainović i tako ti neki “fini” ljudi

Glumac Nikola Đuričko

Ne znam gde sam čuo da si potpisao ili imaš nekog agenta u SAD?
Imam u Londonu.

Ima li šanse da se tu neka vrata otvore, neko treba zameniti Šerbedžiju:
(smeh) Pa dobro to bi laskavo bilo, zaista. Mislim da je Rade postao standard, on je radio sa Kjubrikom. Treba da budemo ponosni i srećni što je neko tamo otvorio vrata za nas. Miki Manojlović je radio u Francuskoj, pa imate sada i Rašu Bukvića, i on je radio u Francuskoj, Americi. Znači postoji mogućnost da čovek, mukom nateran najčešće, ode odavde i krene tamo da živi, da se bori i da radi. Ja mislim da mi njih treba da podržimo. A mi kao mala sredina stalno imamo potrebu da mrzimo.

Pa ja mislim da bi mrzeli i Novaka Đokovića, samo što je prvi, pa ne smeju, inače da je treći verovatno bi mu dušu popili na slamku. Zaista, to je taj naš fazon glup da ne umemo da se obradujemo kad neko uspe

Evo Ana Ivanović isto. Razvlače devojku po novinama, svaki dan da li je bila s Nemcem… Šta njih briga? To je strašno ružno. Drugo, ona je uspešna žena, to je isto u Srbiji veliki faul, da si žensko i još da si uspešna. To je neoprostiv greh.

Voliš kafanu, kažeš da je to mesto gde možeš opušteno da razgovaraš, voliš da igraš golf. Da li su ta dva mesta najdalje na tvojoj skali uživanja ili postoji još nešto udaljenije?
Pa moram priznati da je nekad kafana bila za nas kao što je sad pretpostavljam za ovu mlađu generaciju Facebook, neka društvena mreža. Tada nije bilo tih mreža, jedina mreža je bila u kafani, ili u parku kad je lepše vreme i onda čovek izađe, porazgovori svoj status, svi znaju da li imam para ili nemam, ako imam “hajde da ručamo”, ili “ja častim”, ili “hajde da podelimo ‘stomakliju’”. Nema ni “stomaklije” više (smeh). A kad je reč o golfu, dugo sam ja to voleo, onda se pojavio golf-klub u Beogradu i ja sam počeo da igram. Mislim da je čarobna igra, zaista, uzbudljiva, tu se čovek bori sam sa sobom najviše i ima tog nekog džentlmenskog stava, nema sudija, mi smo sudije jedni drugima i čini mi se da je dobro kad se čovek digne na viši nivo razmišljanja. A kafana nestaje.

U Srbiji su često dobar i glup izjednačeni. Ako radiš “na belo”, ako plaćaš porez, ako posluješ, ako poštuješ saobraćajne propise, komšije, ako ti tvoje zadovoljstvo nije uvek najvažnije često ispadneš naivan, ne znam kako to nazvati.

Na nekom individualnom planu to jeste strašno, frustrirajuće, pogotovu što su nas mame i tate dosta pogrešno učile ili su nas dobro naučile da se mi tako ponašamo. Negde čovek u sebi vremenom počinje da razvija u ovom društvu, nažalost, neke osobine koje nisu normalne, razvijaš ih da bi preživeo, to je deo života u Srbiji, tu nema priče. Ono što, mislim, mi kao društvo ne shvatamo je da je to daljinska stvar, da će refleksije tog bezakonja i tog divljeg zapada koji mi stalno ovde demonstriramo stići na naplatu, ali za 10 ili 15 godina. To stiže kad dođu novi klinci koji ne znaju ništa. Oni ne znaju za Slobu Miloševića, oni su se rodili devedesetih, oni nemaju pojma ko je čovek, oni ne znaju da je Ivica Dačić bio njegov portparol, oni ne znaju da je Vučić bio ministar kad su ubili Ćuruviju za vreme rata, kad su ukinuli B92, kad nije bilo interneta. Oni ne znaju za to. Ali deca znaju da ćeš nešto da uradiš ako si u partiji, da možeš da kupiš diplomu.

To klinci vide. Klinci vide da je ćale pošteno radio u fabrici 20 godina i da nema pas zašta da ga ujede jer su ga otpustili bez ičega, nije dobio ni sat

“Ćale ti si ništa, ti si nula, ti radiš pošteno, ti si glup. Što se nisi uvalio u partiju, budalo jedna? Što nisi kupio diplomu? Vidi ovoga, ministar, Bog te tvoj. Keva ceo život radila u firmi pošteno, nije htela da dobije stan jer ćale već ima stan”. I kada ti tako to serviraš, ti dobiješ na kraju da sva deca hoće da budu Ceca i Arkan. U moje vreme je to bilo, sad će to da budu verovatno neki drugi heroji, ova budala što je ušla na stadion ili neka druga pevačica. Ja nemam ništa protiv pevačica, to je obod dešavanja. Svugde ima folk muzike i to raja voli u ovom ili onom odnosu. Ali to ne može biti državna stvar. To ne sme da obožava naša vrhuška. Jedini koncert na koji svi odu je neke narodne pevačice. Ne možeš da ih vidiš u Filharmoniji, ne možeš da ih vidiš nigde na nekoj izložbi. Oslepeće čoveče. (smeh)

Glumac Nikola Djuricko

Ti si glumio već uveliko, a nisi diplomirao, meni je to skroz u redu, nije Đuričko dan nakon diplomiranja postao mnogo bolji glumac, a sad imamo doktore na sve strane, doktore koji pojma nemaju.
Ja sam diplomirao pre oko pet godina. Dosta dugo sam išao na fakultet, nešto je bilo zbog vojske, ja sam tako izbegavao vojsku, u to doba nije bilo srećno otići u vojsku jer si mogao da odeš u rat i da pogineš ili da nekog ubiješ. Posle toga su me lenjost i život odveli na drugu stranu. Nisam imao potrebe za diplomom. Nemam je ni danas, diplomirao sam zbog keve i supruge, da im izbijem adut za razgovor (smeh), da nemamo više to kao temu.

Ali doktor… to je stvarno strašno. Akademska zajednica je to prećutala, čast izuzecima, samo par ljudi je to izgovorilo. Megatrend to obesmišljava. Ali toga ima kod Nušića, čuveni onaj komad DR, o tome se radi

Neverovatno je da mi kao društvo nismo uspeli da to iskorenimo. Evo, bilo je slučajeva u Nemačkoj, ali kada te uhvate za to, bolje da se odseliš, bolje da si napravio neki ozbiljan skandal, go trčao ulicom. Završio si ti što se toga tiče kod bilo koje javne funkcije. Ali mi imamo ovde problem što su ljudi učestvovali u razaranju ove zemlje, širili nacionalizam, versku, rasnu mržnju i evo ih i dalje u foteljama. Oni su 20 godina već na vlasti. Sad neko kaže „pa bili su ovi tvoji“. Koji moji? To su sve vaši i dalje. Niko tu nije moj, a opet i taj što je bio moj, bio je tri godine, pa ste ga ubili. Moji nikad nisu bili, niti će da budu.

Glumac Nikola Djuricko
Nisam glasao za ove, nisam ni za one prošle. Čovek sam kritičkog mišljenja, ne mislim nešto posebno o sebi, normalan i običan čovek koji koristi mozak. I ti si jednom govorio o tome, da smo tu negde između čekića i nakovnja. Koliko nas ima i šta možemo da učinimo?
Kad je reč o brojkama i slovima, ja mislim da je nas uvek više. To je takozvana tiha većina. Ako prenebregnemo nešto što su manjinske grupe u koje spadaju ova ekstremna ponašanja ljudi koji su neznalice, ljudi bez pameti , to je uvek mali broj. Sad smo imali ove izbore, izašlo je 50 odsto birača, kao. Od toga je pola glasalo za SNS, pola je glasalo za sve ovo ostalo. Što znači da još imamo jednu polovinu koja nije izašla. Ali hajde da kažemo da brojevi nisu tačni, ali opet tu postoji jedna četvrtina koja nije izašla. Ta četvrtina je dovoljna da pobedi sve ove druge, ali mi nemamo alternativu, ona je godinama uništavana. Drugo, svako bavljenje politikom za ljude koji su uspešni, vode firme, zaposlene, koji plaćaju porez, osmehnuti su, voze normalno, ponašaju se normalno, ne piju o državnom trošku… Hoću da kažem da ima ljudi koji su uspešni i koji su dobri, kao što ima i dobrih profesora, pa nikako da budu nešto na univerzitetu. Svi kažu „neću čoveče, ja neću da učestvujem u ovoj zabavi, neću da učestvujem“.

Ti ako si dva dana s njima, u tom nekom ortakluku, ti si se totalno uprljao. Oni to nama stalno rade, stalno nam gade. “Nemojte, ovo je gadno, ovo je samo za nas. To samo mi možemo, ti nemaš taj želudac”

 

Kaži mi za kraj kako ti se čini rad ministra Tasovca?

Ovde se ne radi o kadrovima, to je sistemsko pitanje i može da dođe i Ferguson, najbolji menadžer koji se pokazao u Mančester Junajtedu, ali ne može ni on ništa ovde da uradi jer ako nije sistemski stvar urađena… Ja verujem da su njegove namere iskrene, a i obrazovan je čovek, u tom smislu to imponuje.

To je sistemski problem, tu dolazimo do toga da ti ne smeš baš mnogo da se pitaš. To, kao, ministar informisanja… ma kako da ne

Drugo, koje mi ovde medije pa imamo, nema više medija. To je besmisleno, ali nema više sad ni mraka, oni ne mogu sad više ni da nas smrače jer sad imaš internet, to je kao neki neki mentalni egzil u kom sve više mojih prijatelja i sve više nas tako živi. Mi ne živimo ovde, mi živimo fizički ovde, ja ovde prelazim ulicu, idem na posao, radim predstave, ali moja glava je negde drugde. Ja čitam neke druge vesti, potpuno neke druge vesti, ja se interesujem za neke druge stvari, gledam neke filmove koje ja hoću da gledam, gledam serije kad mi se gleda, ja ne živim ovde. Imam drugare koji ne gledaju televiziju. Ja im kažem jesi li gledao ono đubre što je bio pre neki dan na televiziji, a oni “ne gledam ja TV već godinu dana”. A ja kažem “zato ti je tako lep ten” (smeh).