Interview: Vladimir Arsenijević

 

Svirao je u dva benda, živeo u nekoliko zemalja i na dva kontinenta, napisao devet knjiga. Gentleman kojem su putovanja bila fakultet i koji je svesno zloupotrebio nagradu misleći da ideje ne treba trpati u fioku, već raspršivati

 

Interview: Nebojša Đokić

Photo: Milan Josipovic

 

Skoro će 20 godina otkako si dobio NIN-ovu nagradu i prepoznat u javnosti kao neko do čijeg mišljenja se drži, makar u nekim krugovima. Da li je tih dvadeset godina bilo breme ili ti je ta prepoznatljivost ipak pre svega donela dobro?

Tom dvadesetogodišnjem periodu prethodilo je još i ranijih petnaestak godina tokom kojih sam najpre svirao u dva benda, a potom pisao s jednakim intenzitetom kao i dan danas i uvek sa željom da to što radim i objavim. Moje sazrevanje je trajalo, dakle, poprilično dugo, a taj takozvani uspeh desio se naglo i neočekivano, pa iz ove današnje pozicije uviđam nešto što u tom trenutku nisam – da me je prirodno izbacio iz težišta. To je rezultiralo dugotrajnim autorskim blokom, pa i gađenjem samim procesom pisanja, a za koje mi je trebalo dobrih nekoliko godina da ga se u potpunosti ratosiljam. Meni ta stvar s javnošću, inače, i dan danas prija samo polovično. Na izvestan način, glupo je trpati misli i ideje u bilo kakav kontejner ili fioku, to mi je bilo jasno od samog početka. Ako su već tu, valja ih raspršivati, oko toga ja nikada nisam imao nedoumice. Ali dugotrajno postojanje u javnosti, posebno jednoj ovako izglobljenoj palanačkoj javnosti kakva je ova naša, nešto je sasvim drugo i na duge staze donosi čitav niz neželjenih posledica.

VA

Jednom si izjavio da je pisanje umetničko stvaranje bez ulaganja i da je to je njegova privilegija u odnosu na sve druge vrste stvaranja. Šta je sa psihološkim ulaganjem, koliko se “trošiš” pišući?

Da, istina, ja sam mislio isključivo na konkretna materijalna ulaganja koja su pozamašna u slučaju nekih drugih umetnosti, dok u pisanju gotovo da ih i nema. Sasvim je drugačija stvar sa psihološkim davanjem, bez kog teško da bilo šta snažnije može da bude stvoreno. Meni se doduše uvek na kraju čini da me pisanje u jednakoj meri troši koliko i nadograđuje i da je tu reč o procesu preobražavanja, a ne konzumacije, tako da je rezultat uvek pozitivan. Osim toga, i nakon devet objavljenih knjiga jasno osećam da i dalje toliko toga treba da naučim i još toliko toga da ispričam da ne vidim baš nikakvog razloga da stanem.

 

Radio si kao turistički vodič, svirao u bendu, bavio se izdavaštvom, u mnogim tvojim delima putovanje je bitan element… Reklo bi se da te ne “drži mesto”?

U poslednje vreme osećam izvestan zamor putovanjima jer su uglavnom beznadežno kratka i poslovna. Međutim, od detinjstva sam se selio. Rođen sam u Puli, potom smo živeli u Splitu, pa se u mojoj sedmoj godini preselili u Beograd. Moj deda je živeo i umro u Švajcarskoj, tako da sam od najranijih dana često putovao i boravio tamo. S devetnaest sam otišao da živim u London i tamo se zadržao gotovo pet godina. Tokom devedesetih, dosta sam vremena proveo u Grčkoj radeći kao vodič, a na prelazu u novi vek i milenijum živeo sam u Meksiko Sitiju. Nekako, sve što sam radio vodilo me je putovanjima i to je moja elementarna riznica, “moj fakultet”, da se poslužim ovejanim klišeom. I dalje ima toliko mesta na svetu na kojima nikada nisam bio i suočavam se s činjenicom da na mnoga od njih naprosto nikada i neću stići. Međutim, često koristim Google Earth. Lutam svetskim gradovima. Ta sprava mi je neverovatno pomogla dok sam na primer u okviru knjige “Predator” pisao o mestima poput Kirkuka ili Mosula u iračkom Kurdistanu, u kojima fizički nikada nisam bio.

V02

Tehnologije i zahtevi svakodnevice su nam ubrzali živote, promenili njegov ritam i ponegde stvorili privid viška slobodnog vremena. Skoro sve je instant, servirano na tacni, od kafe i hrane, do informacija i umetnosti. Da li je to logična evolutivna tačka u vremenu ili rezultat nekritičkog prihvatanja novina?

Nema na svetu ničeg interesantnijeg i boljeg od svih tih “novina”, tako da u stvari ne vidim kako bismo čitavoj toj revoluciji koja nas je zadesila uopšte mogli da pristupimo bilo kako drugačije. Ta “nekritičnost” je na izvestan način bila neophodna jer se kroz sam proces upoznavanja s novim tehnologijama i novim oblicima ljudske komunikacije i prenošenja informacija i znanja u hodu učimo kako se svime time služi. U tom smislu, recimo da smo neka vrsta eksperimentalnih generacija nečega što je u početnim fazama razvoja i što će iz osnova promeniti način na koji ljudi opšte međusobno, što ljudsku komunikaciju već uveliko menja. Utoliko mi se uskogrudim čine sve one zabrinutosti na temu kuda mi to stremimo itd. Nije bilo generacije otkad je sveta i veka koja nije sebi u jednom trenutku, zabrinuta nad budućnošću, postavila isto to pitanje.

 

Ponekad su nagrade obojene politikom. Negde si izjavio da upravo tvoja NIN-ova nagrada bila delom izraz političke volje, filmska nagrada Oskar je takođe dobar primer, počesto i Nobelova. To ti je prirodno, očekivano, ili ti smeta? Kako to vidiš?

Uopšte ne razmišljam o tome, a nagrade su po meni suštinski nebitne i jedino su dobre utoliko što pod određenim okolnostima mogu da posluže autoru na način na koji je meni poslužila NIN-ova nagrada. One su neizostavno politički motivisane, rezultat su raznorodnih okolnosti i sveprisutnih pitanja ko, kada, gde, kako i zašto ih uopšte dodeljuje, te time u kvalitativnom smislu ne dokazuju ništa. Ali ako je novac dobar, a medijska vidljivost i posledična prodaja zagarantovani – eto čemu one zapravo služe iz ugla autora kog poneka od njih s vremena na vreme zadesi. Znači, ne treba ih glorifikovati niti odbacivati, već koristiti. Ili čak – zloupotrebljavati.

 

Postoji već dugo priča o „prvoj“ i „drugoj“ Srbiji, a uz to se često priča o elitama. Ima li Srbija uopšte elitu i, ako je ima, ko je danas elita u Srbiji?

U ovom današnjem trenutku, takvom kakvo je, vulgarno mi je čak i da razmišljam o mogućem odgovoru. Zato – next question, please.

VA03Tvoja nova knjiga zove se “Ovo nije veselo mesto”, a radnja se odvija na nekoliko strana sveta. Time si hteo da prikažeš univerzalnost ljudskog bola ili to treba čitati drugačije?

Reč je o zbirci priča koje se događaju na različitim mestima na planeti Zemlji u rasponu od gotovo stotinu godina, tj. od prvih godina XX do prvih godina XXI veka. Ono što je bila moja namera jeste da čitaoca provedem planetom Zemljom tragajući za onim što nas, njene žitelje – rascepkane u podgrupe serijom nametnutih identiteta u ime kojih se borimo međusobno, porobljavamo jedni druge, ubijamo ili ginemo – čini jednakim. I, naravno, takvih povezujućih elemenata između ljudi, ma gde da živeli, ma kojim jezikom govorili i ma kojoj kulturi pripadali, ima pregršt kada odlučite da ih potražite. Naravno, okolnosti u kojima ljudska vrsta postoji takve su da se svet doima kao izrazito mračno mesto koje nezadrživo hrli prema svojoj konačnoj propasti, tj. propasti ljudske vrste na njemu. Pa ipak, ono što nam pomaže da na takvom jednom mestu živimo jeste naša individualna kratkotrajnost i sposobnost da učestvujemo u formiranju barem dve stvarnosti, one intimne i one društvene, pri čemu je moguće da i u najgorim društvenim okolnostima neka vrsta makar i varljive sreće zablista u našoj intimnoj stvarnosti i život učini barem prividno opravdanim.

Nova knjiga je i kombinacija fikcije i realnog. Da li je to direktan odraz situacije u Srbiji danas, kada je realnost toliko pomerena da izgleda kao fikcija?

Sve moje knjige do sada predstavljaju različite kombinacije fiktivnih i realnih elemenata. Rekao bih da, poput Prusta na primer, nemam mašte. Nikada se ni u jednom retku koji sam ikada napisao nije dogodilo nešto što ne bi moglo da se dogodi u objektivnoj stvarnosti. Meni fantastika jednostavno ne ide od ruke.

V04Cenzura postoji vekovima. Bilo bi logično, u XXI veku, kada su svima puna usta demokratije i prava na mišljenje i stav, da je cenzura stvar prošlosti. A kao da se cenzura opet vraća, i to ne na mala, već na velika vrata?

Ne bih rekao da se vraća, već da nam se neprestano transformiše pred očima. Ono što je nekad cenzurisao partijski sekretar sad može da cenzuriše direktor marketinga u ime velikog oglašivača. Rezultat je isti, cenzura još ubedljivija, a atmosfera u kojoj se sve to odvija u nekom smislu još depresivnija jer onemogućava formiranje jasno fokusiranog i politički dobro intoniranog bunta. Ljudi su većinom već poluludi od silne zbunjenosti i to se vidi po stanju u glavama onog razgalamljenog dela srpske javnosti koji se oglašava po prostorima za komentare u većini domaćih onlajn medija. Sve to zajedno čini svakodnevno učestvovanje u našoj medijskoj stvarnosti pravim izazovom za mentalno zdravlje.

 

Učestvovao si u stvaranju “Leksikona Yu mitologije“. Da li je to, sa ove distance, završeno poglavlje ili bi tu knjigu možda trebalo dopuniti? Da li bi je ti danas drugačije napisao?

Uz sve propuste, nedoslednosti i stvari koje smo potencijalno mogli i bolje da rešimo, ja sam do danas izrazito ponosan na čitav projekat “Leksikona Yu mitologije”, kao i na svoje mesto u njemu. Ta je knjiga nastala kao jedan od prvih interaktivnih projekata na internetu početkom 2000. i svi tekstovi u njoj prilozi su ljudi koji su se svojim tekstualnim odrednicama uključivali u tu komunikaciju. On nije leksikon pojmova, već leksikon sećanja na pojmove i to je jedna važna stvar koju valja shvatiti da bi uživanje u čitanju bilo potpuno.

 

Sličnih smo godina, ja se bližim pedesetoj, ti si tu negde… Ne znam za tebe, ali ja se često pitam hoće li naša generacija doživeti da vidi bolju ili barem normalniju Srbiju…

 

Ha ha ha, ne, nemamo baš nikakve šanse da dočekamo nekakvu značajno bolju ili barem drugačiju Srbiju od ove današnje. Do nekih će promena, naravno, dolaziti, kao što do njih dolazi neprestano, ali paradigma će ostati jednako muljava kakva je i danas. To treba prihvatiti i ne očajavati zbog toga. Ima nečega i u takvoj realnosti. Valjda.

 

Ako su sva zlatna doba bila nekad, koje je doba za tebe lično, u tvom životu bilo zlatno?

Pa – ne znam. Još suviše intenzivno uživam u vožnji da bih mogao s takvom sigurnošću da se okrenem prema bilo kom od ranijih perioda svog sad već pedesetogodišnjeg života i osmotrim ga kao nešto prošlo i gotovo. Za mene je i danas sve to jedno i jedino, moj život od početka do kraja. Nemam preveliku potrebu za njegovom mitologizacijom ili pakovanjem u gotove i preživljene životne segmente. Sve se tu još prepliće i račva i sve je isuviše rovito i živo da bih se memoarski ophodio prema sopstvenoj prošlosti. Tako da – ne znam. Kad budem bio u mogućnosti da odgovorim na to pitanje, verovatno će to biti dobar znak da sam počeo s pakovanjem i pripremama za odlazak.