Intervju: Eddie Redmayne

Činilo se da će Oskara za glavnu mušku ulogu uzeti Michael Keaton. I da ga je dobio, bilo bi to zasluženo. Ipak, Oskara je dobio Eddie Redmayne za “Theory of Everything” zasluženo, takođe.

 

Prenosimo deo intervjua iz magazina Inteview, a koji je uradila glumica Jennifer Lawrence.

 

Postoji stara izreka “ciljajte mesec, pa i ako promašite završićete medju zvezdama”. Eddie Redmyne je bio glumac koji je u usponu, ali u ulozi Stephena Hawkinga koji traga za tajnama uneverzuma sada je sigurno među zvezdama.

Rođen u Londonu 1982, školovao se na Eton & Trinity College, ali i na Cambridgeu, gde je studirao istoriju umetnosti. Do sada je već imao jako zapažene uloge u filmovima Ellizabeth: The Golden Age, The Good Shepherd, My Week With Marilyn, Les Misérables i epskoj seriji The Pillars of the Earth.

E1

Gledala sam Theory of Everithing i bila sam zaista zapanjena tvojom ulogom.

R: Hvala ti. Kada sam izabran za tu ulogu, moj prijatelj Charlie Cox, koji igra Jonathana u filmu, je rekao: “Čoveće, moraćeš da daš 8.000 % za ovu ulogu.”

Da li te je to uplašilo?

R: Bio sam prestravljen.

Ja bih se zaledila.

R: Znaš… juriš posao kakav je bio ovaj i osećaš se jako sigurnim u sebe jer misliš da ga nikada nećeš dobiti, a onda kada ga dobiješ prvo te obuzme euforija na trenutak, da bi usledio bol u stomaku.

E3

Ne znam da li se i tebi dešava, ali ja kod velikih i važnih scena često osetim nesigurnost.

R: Šališ se? Ja sam ništa drugo do jedne velike lopte ispunjene strahom. Činjenica da sve može da se završi kao katastrofa me često drži budnim cele noći, ali taj isti strah me tera da radim iz sve snage.

Čini se da si dosta izgubio na težini. 

R: Da nekih 5-6 kilograma. Stephen je zbog bolesti dosta smršao. Mi nismo snimali hronološki, tako da smo nekad u istom danu snimali različite periode njegovog života. Kada je trebalo da izgledam mršavije igrali bismo se proporcijama. Koristili smo trikove poput garderobe koja je broj veća ili pak malo veću invalidsku stolicu. Šminka je takođe dosta pomogla u takvim situacijama.

Šta ti je najviše pomoglo na snimanju? Da li su to bili dokumentarni filmovi o Hawkingu?

R: Dobro pitanje. Postoji jedan dokumentarni film o Stephenu i njegovoj bivšoj ženi Jane is 80-ih. To je bio jedini film koji sam našao gde je Stephen još mogao da govori, da hoda, ali je bio u veoma specificnom fizičkom stanju. Ali ste i pored svega mogli da vidite tu iskru u njegovim očima. Tokom snimanja, u svojoj prikolici sam imao tri postera. Alberta Einsteina s isplaženim jezikom, Jamesa Deana (Stephen je noverovatno kul, a da to i ne pokušava) i Jokera iz špila karata. To je neka kombinacija koja mi je pomogla prilikom kreiranja karaktera.

E4

Da li na kraju dana gledaš snimljeni materijal?

R: Nećeš verovati, ali radio sam s učiteljem igre. Pokušavao sam da naučim različite faze fizičkog preobražaja  kroz igru. Kao kad učite korake. Kad ih naučite, možete da igrate. Bili smo, naravno, u klinikama za lečenje amyotrophic lateral sclerosisa u Londonu, da se edukujemo o bolesti. Onda bismo se vratili u studio i ja bih probao da vučem nogu, hodam kao Stephen. Nije bilo lako, ali pregledanjem snimaka sam mogao da vidim kako to izgleda i šta može da se popravi.

Još jedna stvar u vezi s ALS je da niko ne zna kada počinje. Obično je otkrijete kada padnete i nađete se u bolnici. Lekari vas zapravo previju i pošalju kući. Potreban je zaista dobar i pažljiv lekar da shvati da ste pali zato što vam je mišić na nozi atrofirao. Ja mislim da je Stephen bio bolestan tokom celog perioda koji film pokriva i zato sam pokušavao da nagovestim to malim detaljima koji su u vezi s pokretima njegovih šaka.