Intervju: Jelena Kecić – KGB

 

J1

 

Intervju: Nebojša Đokić

Fotografije: Milan Josipović

KGB je jedno od kultnih beogradskih mesta za druženje i ispijanje kafe, i ne samo kafe. Ovih dana to mesto završava rad pod tvojom upravom. Mislim da je to rastužilo mnoge… Planiraš li da nastaviš s tim poslom na nekoj drugoj lokaciji?

Uuuuh, planiram da se prvo odmorim, ne mnogo, ali dovoljno da mogu da krenem u nove pobede. Trenutno ne planiram ništa, kao što ni pre četiri godine nisam planirala KGB. Neke stvari se prosto same dese ili nametnu, a vaše je kako ćete ih pročitati.

Jedna si od retkih žena koja drži kafić. Kad pogledaš unazad, smatraš li da je to logično i zbog čega?

Smatram da je sve što se u životu desi , tj. što pustite da vam se desi, potpuno logično i u redu. Ovaj posao je izabrao mene, a ja sam pustila da budem odabrana. Kad pogledam unazad, vreme koje je prošlo, smatram da sam mnogo upoznala sebe, prvenstveno to koliko mogu i šta tačno želim. Na ovo gledam kao na završeno dobro poglavlje s mnogo uspeha, iskustva, upoznavanja kvalitetnih ljudi i okoline.

J2

Otkud ti uopšte u tom poslu?

Idealan džeparac za nekog ko je tada završio školovanje i poželeo da bude samostalan. U KGB-u sam radila godinu dana pre nego što ću početi da ga vodim. Radila sam u šanku KGB-a i kada je prethodni vlasnik odlučio da izađe iz posla, prvoj kojoj je ponudio sam bila ja. Bila sam premlada, ali željna života u kom želim da budem svoja i krenem da gradim neku svoju priču.

Kako je i zašto KGB postao to što jeste? Jeste u centru, ali je nekako “zavučen”, bašta mu je mala, naći mesto za parkiranje je noćna mora. Ipak, KGB je… KGB.

Mesto, ljudi i ja zajedno s njima smo specifični. Šalim se. A možda se i ne šalim. Jednostavno, želela sam da se ljudi osećaju kao kod svoje kuće i mislim da sam to i uspela. To je mač s dve oštrice jer lako može da izmakne kontroli, ali kad sa obe strane postoje poštovanje, uzimanje i davanje, onda to mesto postane upravo ovakvo, kao KGB.

J3

Rekla si mi jednom da je trebalo da prođe dosta vremena da kafić počne da ostvaruje profit. S druge strane, ljudi misle da se tu okreće ozbiljan novac. Šta je zapravo istina?

Istina je uvek onakva kakvu je vi poželite i prihvatite. Za svaki posao koji želite da radite dugo i sigurno zaista je potrebno mnogo vremena, truda, odricanja i ulaganja. Naravno, bez očekivanja jer kad očekujete ima mnogo prostora za razočaranje. Ne samo u poslu, tako je generalno u životu. Zato – go with the flow. Posle određenog vremena to prirodno dođe na svoje. Trud se uvek isplati.

Da li je tačno da su vlasnici kafića i restorana zapravo u braku sa svojim poslom i da im radni dan traje 24 sata?

Ne znam za druge, znam da sam ja imala jednu malu bebicu koja za sve ove godine nije naučila da govori i da traži šta joj treba, ali sam ja naučila da je dobro pazim i negujem i da tačno znam kad joj šta nedostaje. I onda ti ona daje prostor i vreme celog sveta, ali možda ne u trenutku baš kad ti to hoćeš, nego kad ima prostora za to, a ima.

J4

Šta pamtiš kao najlepše iz KGB-a, a šta bi da zaboraviš?

Ima divnih trenutaka iz KGB-a, zapravo to su stvari koje su činile i doprinele da KGB bude to što jeste. Loših trenutaka zaista nije bilo, a i da ih je bilo, more ovih divnih bi ih preplavilo.

Nekada u životu se neke stvari dogode, a da nisu tvoja želja, to se zapravo i meni desilo s KGB-om. Moje je bilo to da prihvatim, u suprotnom bih se borila s vetrenjačama.

Šta ćeš prvo da spakuješ kao suvenir iz KGB-a?

Najveći suvenir koji imam je upravo KGB.

J5

Vidiš li se u nekoj drugoj profesiji, gde ćeš biti i šta ćeš raditi za tri godine?

Naravno, i to u raznim. Obožavam da kuvam, šijem, pecam… Ušla sam skoro u jedan studio, u kom ću šiti garderobu, a delim ga s još par stvaralaca. Doći ćete, videćete. Na kraju krajeva – čuće se.