Intervju: Ksenija Djordjević

Intervju: Aleksandra Marković i Nebojsa Djokić

Photo: Milan Josipovic

Svirala si klavir, igrala balet, sad si “u” arhitekturi… Kako su ove stvari uticale na tebe kao sad već formiranog i zrelog autora? Reci nam nešto o toj evoluciji i razvijanju tvog stila, koji je prepoznatljiv.

Imala sam sreću da čitavo detinjstvo provedem okružena umetnošću. Moji roditelji su otvorili prvu privatnu baletsku školu u Jugoslaviji i od svoje pete godine bila sam okružena igračima, glumcima, koreografima i rediteljima, koji su duge letnje noći provodili u dvorištu naše porodične kuće. Ja sam po čitav dan igrala balet, crtala, svirala klavir i taj period je napravio neku specifičnu scenografiju mog života. Kada sam krenula u školu, shvatila sam koliko pored umetnosti obožavam matematiku i na kraju je arhitektura bila najlogičniji izbor. To je bila velika i prava životna odluka. Dugo sam razmišljala o tome kako rasipam energiju na različite strane i kako će me bavljenje arhitekturom, savremenim plesnim performansom i muzikom onemogućiti da postignem vrhunske rezultate na jednom od polja. Stalno sam imala osećaj da treba da se fokusiram na jednu stvar i uspem. Onda sam shvatila da mi je upravo iskustvo sa scene i iz pozorišta omogućilo da budem uspešna na specijalističkim studijama arhitekture koje su bile vezane za projektovanje objekata spektakla (pozorišta, koncertne dvorane, auditorijuma), gde sam se osećala kao kod kuće. Isto iskustvo mi je pomoglo da mislim o prostoru kao o specifičnoj koreografskoj situaciji. Kad uđem u neki prostor na kom treba da radim, ja prvo razmišljam o tome šta tu treba da se desi – to je koreografski posao, sve ostalo je posledica. Arhitektura je događaj.

Kuća u Istri

Jedan od projekata koje si radila je i rekonstrukcija Hotela Moskva. Kako pomiriti autentičnost i savremena kretanja u procesu rekonstrukcije objekata?

Kada radite na rekonstrukciji velikih i značajnih objekata koji predstavljaju spomenike kulture i nasleđe jednog naroda, neminovno ste suočeni s velikim teorijskim pitanjima.

Na samom početku, kada je trebalo da definišemo osnovni koncept i pravac delovanja, suočili smo se s velikim i kompleksnim pitanjem autentičnosti. Šta je autentično? Hotel Moskva iz 1906. godine kada je sagrađen? Moskva posle Drugog svetskog rata, kada je njen enterijer značajno izmenjen? Moskva posle rekonstrukcije iz sedamdesetih godina? Da li sačuvati autentičnost ovog spomenika kulture znači konzervirati specifičan izgled koji je proizvod različitih političkih, ekonomskih, društvenih uticaja i promena koje su se dešavale od početka XX veka do danas ili se odlučiti za rekonstrukciju i skinuti slojeve vremena dok ne dođemo do prvobitnog izgleda? U trenutku kada smo razmatrali opcije, pojavljuje se investitor s primerima enterijera koje je video u Las Vegasu i predlaže da ih uvrstimo u projekat. Šta raditi u takvoj situaciji? Konzervacija, restauracija ili možda Las Vegas?

Tada shvatite da je vaš zadatak kao arhitekte i autora da imate jasan stav i da ga uz pomoć nadležnih institucija branite. Treba da otvorite dijalog koji ima za cilj da objasni da postoji referentna stilska karakteristika objekta, da je on neraskidivo vezan za kontekst u kom je nastao i da postoji zakon koji štiti graditeljsko nasleđe i koji mora da bude poštovan. Ako nemate energije za tu vrstu “spektakla” stvari će izmaći kontroli i evoluirati u nešto što niste mogli ni da zamislite. To, budite sigurni, ne želite. Upravo zbog toga sam upisala doktorske studije, da bih na dobar način mislila ono što radim i imala jasan stav i platformu sa koje govorim.

S druge strane, rekonstrukcije su jako uzbudljive. Nikada ne znaš s čim ćeš da se sretneš kad kreneš da skidaš slojeve vremena.

Hotel Moskva

Kako funkcioniše mehanizam arhitektura-ideologija?

Arhitektura je uvek materijalizacija određene ideologije. Istorija je svedok različitih načina funkcionisanja ovog mehanizma. Oskar Nimajer je sasvim sigurno znao da je Brazil daleko od uređenog društva kada je projektovao objekte za plan Brazilije. Upravo zbog toga, ovi objekti predstavljaju materijalizaciju sna o horizontalnom, funkcionalnom društvu – svesno projektovanu utopiju. Međutim, ovo nije jedini pravac u kom je pomenuti mehanizam delovao. Veoma često se dešavalo da arhitektura predstavlja upravo ono što zvanična ideologija nije smela javno da tvrdi, a planira da sprovede. Želja da se uspostavi čvrst hijerarhijski sistem materijalizovana je u staljinističkoj arhitekturi. Ako biste se našli kasnih 30-ih u Moskvi i razočarano konstatovali da je Staljinov režim doneo samo nov oblik hijerarhije i da situacija nije u skladu s programom partije koja propagira jednakost, inteligentan Rus bi vam rekao: “Naravno, to je sasvim jasno, pa pogledajte našu arhitekturu!” Univerzitet Lomonosov, Dom kulture i mnogi drugi objekti izgrađeni u Moskvi u tom periodu bili su sredstva kojima je komunistička partija manipulisala kako bi društvo prihvatilo vertikalni sistem kontrole o kom se nije govorilo u manifestima. Ideologija nikada ne laže, samo ono što ne može javno da kaže materijalizuje kroz neme znake arhitekture.

Još jedan oblik demonstracije ideologije u najčistijem obliku je New Urbanism, stvoren 80-ih godina u američkim predgrađima. Povratak malim porodičnim kućama, s obaveznim tremom i uređenim baštama, predstavlja imaginarno rešenje (iako je realno, materijalizovano) za socijalni procep, ćorsokak u kom se društvo našlo, a koji nema nikakve veze s arhitekturom, već je posledica nefunkcionalnih postavki kapitalizma.

Arhitektura je materijalizacija utopije, manifestacija skrivenih namera režima, demonstracija imaginarnih rešenja za socijalni haos.

Stan na Dorćolu

Da li je moguća arhitektura koja nije vezana za kontekst u kom nastaje?

Kontekst snažno utiče na ideju o tome šta u određenom prostoru treba da se desi. Mislim da je teško, ili čak nemoguće, doći do dobrih i uspešnih arhitektonskih rešenja ako ona nisu utemeljena u realnosti i neraskidivo vezana za kontekst u kom nastaju.

Kako se izboriti za ideju i realizovati projekat onako kako ga ti vidiš? To sigurno nije lako kad treba da pomiriš interese i investitora i nadležnih institucija i izvođača radova…

Treba da imaš jasnu ideju o tome šta hoćeš da uradiš i da se za istu boriš, na neki način manipulišući interesima svih strana. Rad arhitekte jeste, u nekom smislu, rad na samom sebi. Raditi na sebi znači raditi na vlastitoj koncepciji. Raditi na vlastitoj kocepciji znači shvatiti kako gledaš na stvari. Stvaranje platforme sa koje govoriš je suštinski bitno za rad arhitekte, autora.

S druge strane, zadatak arhitekte jeste da detektuje potrebe korisnika prostora, da postavi ključna pitanja i da na njih da odgovore. U tom smislu, ideje će se sigurno u nekoj meri prilagođavati i menjati u odnosu na zahteve korisnika i to je sasvim u redu.

Kakva je pozicija arhitektinja u svetu, a kakva kod nas?

Arhitektura je još na neki način “muška” profesija. Zaha Hadid je jedina žena koja je dobila Pritzkera, najznačajniju nagradu u arhitekturi. Pitanje pozicije žena u arhitekturi je u fokusu,  na globalnom nivou, poslednjih nekoliko godina. Prašina se digla kad je odbijen zahtev da Deniz Skot Braun (Denise Scott Brown) retroaktivno bude dodeljena ova nagrada, kao članici studija u kom je bila ravnopravan partner, ali je 1991. nagrađen samo muški deo ovog partnerstva, tj. njen suprug Robert Venturi. Smatram da situacija u Srbiji nije drastično drugačija od ostatka sveta.

Uprkos činjenici da profesionalno zaista nisam pogođena ovom “nepravdom”, mislim da je jako dobro što se odnos snaga žena i muškaraca u arhitekturi veoma brzo menja. U tom smislu, manje je značajan fokus na stvaralaštvo žena. Mislim da će uticaj ženskog principa, pristupa koji se protivi autoritarnosti u arhitekturi i razumevanju arhitekture kao reprezentacije moći, doneti značajne pomake.

Hotel Slon

Trenutno radiš u Sloveniji, na rekonstrukciji hotela i restorana Slon. Kakva su ti iskustva tu? Možeš li to da porediš s radom na sličnim stvarima u Srbiji?

“We are more famous but less relevant!” Rem Kolhas (Rem Koolhass) je ovako objasnio poziciju arhitekata na predavanju u okviru Bijenala arhitekture u Veneciji 2010. Arhitekte, a posebno superstarovi arhitekture, izgubili su integritet u poslednjih nekoliko decenija. Struka se jednostavno predala i poslušno deluje pod diktatom “investitorske arhitekture”. Srbija je drastičan primer ovog principa. Imam utisak da u Sloveniji arhitekta još ima određen integritet ili sam ja jednostavno imala sreću da sarađujem s klijentima koji slušaju ono što imam da kažem. Rad na rekonstrukciji legendarnog hotela Slon podrazumeva stalan dijalog i kvalitetnu razmenu ideja, koju klijenti i ja imamo o tom prostoru. Rezultat ovakve saradnje je novootvoreni restoran Slon 1552, koji postaje izuzetno značajna tačka na mapi Ljubljane. Jednostavno postoje situacije kada se desi sinteza dobrih energija i ideja, koje proizvedu jako dobro mesto. Uspeh se ogleda u tome što je jako veliki broj najrazličitijih kategorija ljudi uspeo da se identifikuje s tim prostorom. Svi nekako osećaju da tu pripadaju.

Koji je najuzbudljiviji trenutak u tvom poslu – početak i prva skica, zavšetak i “poslednji ekser” ili nešto sasvim treće?

Trenutak kada ideja počinje da se materijalizuje, tu, pred mojim očima, jedan na jedan. Ono što je nakada bio crtež u jednom momentu postaje prostor. To je jako uzbudljiv i zavodljiv momenat.

Office u Beogradu

Šta je važno u tvom poslu, a niko ti nikada na fakultetu nije pokazao?

Izuzetno precizno praćenje procesa mišljenja i donošenja odluka. Suštinski je važno da pratiš proces mišljenja, tokom svih faza, od ideje, projektovanja do izvođenja. Treba jasno da znaš zašto si nešto odlučio, zbog čega si od nečega odustao i zašto si i pod kojim uslovima napravio kompromis. Treba da si svestan svojih odluka i da staneš iza njih.

Umetnike redovno zamišljamo kao razbarušene čudake, a ti za sebe kažeš da voliš da budeš organizovana i da si štreberka. Kako miriš te dve “tendencije”?

Autor treba da ima platformu sa koje govori i deluje. To je mnogo posla i discipline. Generalno, ne znam ni na nivou jednog dana da funkcionišem bez neke osnovne strukture, programa i plana – moram da imam dobru, solidnu bazu sa koje mogu da zakoračim u nešto nepoznato i uzbudljivo.