INTERVJU: VASIL HADŽIMANOV 

“Da sam izabrao usamljenički život na vrhu neke planine, verovatno bih se drugačije ponašao. Pošto živim u zajednici koju čini više od dva miliona ljudi, smatram da je bonton neophodan, zarad lakšeg i prijatnijeg života svih nas u tom društvu”, reči su kojima džez muzičar Vasil Hadžimanov opravdava svoj džentlmenski status. Razgovor s njim počeo je u mirnom tonu, nudeći nam saznanja o tome kako je Vasil u muzici našao bajku koja mu otkriva magične priče. Naša konverzacija potom je došla do tačke u kojoj smo diskutovali o životnim iskustvima koja od nas prave gubitnike i pobednike. Dok smo se rastajali, u našim senkama i dalje su odzvanjale njegove poučne misli. Izdvojićemo jednu: Ako vodiš računa o muzici, vodiće i ona računa o tebi…

 

Intervju: S.T.

Fotografije: Milan Josipović

Snimanu u: Mikser House

Gentleman.rs - Intevju: Vasil Hadzimanov - Image No 2

 

Džez zvuk prvobitno je odjekivao u krčmama Nju Orleansa, a danas se percipira kao umentost intelektualaca. Kako ćemo najbolje razumeti džez?

Kao i svaki drugi oblik umetnosti, džez najbolje možemo razumeti tako što ćemo bez predrasuda, pretpostavljanja i prerane kritike prepustiti sebe umetnicima. Tako što ćemo im dopustiti da nas približe njihovom stvaralaštvu, idejama i emocijama. Kada nama autorima, kao i publici koja je došla da nas čuje, to pođe za rukom, više nije bitno kako nešto klasifikujemo žanrovski ili stilski i gde taj vid umetnosti pripada. Jednostavno rečeno, tada nam sve bude jasno.

Možda zvuči nepovezano s okolnostima koje nas okružuju, ali deluje da je beogradska džez scena u ekspanziji. Jesi li saglasan s takvom ocenom?

Definitivno. Uprkos svim zamkama današnjeg muzičkog biznisa, mladi muzičari i dalje sami dolaze do željenih informacija i uz ljubav koju gaje prema džezu danas sviraju mnogo kvalitetnije nego što smo mi to radili u njihovim godinama.

Nisi imao više od 15 godina kada si sebi rekao da ćeš se baviti džezom. Uobičajeno je da se u koštac s tim muzičkim pravcem ljudi hvataju u zrelijem dobu. Da li si išao korak ispred tadašnjeg vremena ili si imao uzore koji ti trasiraju put?

Nisam ni prvi ni poslednji koji je u ranom dobu otkrio džez i zavoleo ga. Upravo smo pomenuli mladu generaciju srpskih muzičara koji su otprilike bili istog uzrasta kao i ja kada su počinjali. U celom svetu imamo primere veoma mladih muzičara koji već sviraju ozbiljno i snimaju svoje prve albume. Čista predrasuda je da su džez i rok mrtvi i da se više niko ne interesuje za te alternativnije muzičke žanrove.

Gentleman.rs - Intevju: Vasil Hadzimanov - Image No 2

Kada si bio dečak, jesi li verovao u to da u klaviru žive neki mali čarobnjaci koji unutra prave magiju i proizvode zvuk?

Nisam. Odmah sam pogledao u unutrašnjost pianina i shvatio da su mali ljudi u stvari čekići koju udaraju u žice. No, to me nije zaustavilo da u samoj muzici nađem milion magičnih priča.

Da li si kao instrumentalista nekada osećao strah da ti pevači mogu “ukrasti” šou?

Ne bavim se tim aspektom nastupa. S kim god da delim scenu, razmišljam i delam tako da to bude najbolje moguće u tom trenutku. Muzika pre svega i iznad svega.

Kombinuješ akustiku i elektroniku. Je li reč o kompromisu, izazovu ili demonstraciji širine talenta?

Reč je o radoznalosti i izazovu. Volim da slušam najrazličitije žanrove i izvođače koji razmenjuju dijametralne muzičke ideje. Pokušao sam da se uhvatim u koštac s najrazličitijim muzičarima i uglavnom sam iz toga izlazio kao “pobednik”. Jednostavno volim nove izazove i tako širim svoje znanje, koje onda konkretno mogu da iskoristim i u svojoj autorskoj muzici.

Možeš li da izdvojiš najbolji savet koji si dobio od roditelja?

Teško da mogu da izdvojim jedan, ali oni su celim svojim bićem, svakim savetom i delovanjem mene zapravo učili najtežoj lekciji, a to je da budem čovek.

Koliko često si se sretao s komentarima poput onih „Ma lako je njemu…”

Dovoljno da me samo pominjanje tog komentara iznervira. Ljudima je valjda uvek lakše da kritikuju, nego da sami pokušaju nešto da stvore i promene.

Živeo si u Njujorku. Zbog čega su ljudi opčinjeni tim gradom?

Zato što je jedinstven po mnogo čemu. Život u Njujorku je poput nekog jačeg opijata. Čini te srećnim i očajnim istovremeno. Potrebni su čelična volja i ekstremno ambiciozan karakter da bi u tom gradu uspeo da se izdigneš iznad pukog preživljavanja.

Gentleman.rs---Intevju--Vasil Hadzimanov---Image-No-4

U inostranstvo si otišao da bi se školovao, a ne da bi “pobegao” odavde. Znači li to da si za vreme studija na Berkliju znao da ćeš se po njihovom završetku sigurno vratiti “rodnoj grudi”?

Tih godina je bilo teško uopšte znati šta i kako želiš. Otišao sam da bih se školovao, ali logika stvari je vukla ka tome da je bilo glupo vraćati se u zemlju u kojoj bukte rat i inflacija. Zato sam nekoliko godina i ostao tamo nakon završetka studija. Ipak, naposletku sam shvatio da mi život u SAD ne leži i da sam najsrećniji kada sam u Beogradu. U tome je veoma pomogla i činjenica da sam se odmah nakon povratka u Srbiju zaljubio u svoju sadašnju ženu Natašu.

Očito je da si lepo vaspitan momak koji neguje džentlmenske manire. Zašto muškarci ne žele da usvoje to da im je na neki način obaveza da budu kulturni, bez obzira na to da li su niski ili visoki, snažni ili manje snažni…?

To je generalni problem ljudske rase. Lakše je ne obraćati pažnju na te, njima nebitne, stvari. Meni su pak sitnice itekako važne. Da sam izabrao usamljenički život na vrhu neke planine, onda bih se verovatno drugačije ponašao. Pošto živim u zajednici koju čini više od dva miliona ljudi, smatram da je bonton neophodan, zarad lakšeg i prijatnijeg života svih nas u tom društvu. Prema ženama se, naravno, ophodim još pažljivije, jer one to jednostavno zaslužuju.

Jesu li te nagrade koje si dobijao dovodile do onog trenutka kad zaustaviš misli i počneš da analiziraš šta si sve u životu uradio? Koliko često “podvlačiš crte”?

Toliko retko ih podvlačim da sam nedavno u jednom razgovoru koji je podrazumevao neki presek mog dosadašnjeg rada, sasvim slučajno shvatio da ove godine obeležavam 25 godina profesionalnog rada.

Bio si redovan gost gradskih dešavanja, a čini se da ti u poslednje vreme više prijaju kućna druženja. Šta su ti donele četrdesete?

Čovek se, hteo ne hteo, menja iz decenije u deceniju. Iako smatram da i dalje imam energije za mnoštvo novih avantura, nekih stvari sam se zasitio. U to spadaju i besmisleni izlasci. Radije ću provesti veče u svom domu s porodicom, nego “blejati” u nekom klubu zato što mi je neko rekao da tako treba.

Gentleman.rs---Intevju---Vasil-Hadzimanov---Image-No-3

Nisi pristajao da “kompromituješ” svoj talenat, već si ostajao dosledan muzici koju komponuješ. Kako si izlazio na kraj s onim životnim situacijama kada ti je neophodno onoliko “kinte” koliko nemaš u svom novčaniku?

Upravo se u takvim situacijama delimo na gubitnike i pobednike. Nekako smatram da izreka “If you take care of the music, the music will take care of you” itekako ima smisla i da se taj obrazac može primeniti u svakoj profesiji.

Tvoj nastup sa Bojanom Zulkfikarpašićem bio je rasprodat, na Kolarcu se odavno nije osetila takva energija, a proizvod svega toga bile su pozitivne kritike muzičke javnosti. Iz ugla glavnog aktera događaja, kako si se zabavio tom prilikom i šta dalje povodom saradnje s Bojanom?

Nemamo nameru da se zaustavimo na tom jednom koncertu. Sledi repriza u Beogradu, ali i gostovanja u Novom Sadu, Crnoj Gori, Parizu itd.

Novi album Vasil Hadžimanov benda?

Upravo miksamo materijal koji smo snimili na pet koncerata, u toku prošlogodišnje turneje po Srbiji, sa specijalnim gostom, vrsnim saksofonistom Davidom Binneyem, koji je američka džez zvezda. Mogu samo da kažem da je ovo naš prvi live album i da će biti odličan.

Imaš li viziju o tome šta ćeš raditi kada muziku ostaviš po strani?

To ne znam, pošto nauka još nije otkrila šta se dešava s nama kad umremo.