IRSKA

Irska obično nije među prvim evropskim odredištima za koje se odlučuju građani Srbije. Nema jeftinih letova, potrebni su irska viza, ili barem važeća viza Ujedinjenog Kraljevstva, i još par sitnih formalnih uslova uz to. Kako je mojoj malenkosti početkom ove godine isticala viza Ujedinjenog Kraljevstva, koja ne spada u one jeftine, ili barem skupe ali i dugotrajne, rešio sam da iskoristim mogućnost da odem u Irsku bez još jednog iskustva apliciranja za vizu.

Autor: Aleksandar Stevanović

i1

Irska je zemlja gde je prilično slično u koje god doba godine da odete. Kada smo se prve večeri šetali Dablinom, na izlogu jedne prodavnice bio je duhovit prikaz ovce, inače jednog od zaštitnih znakova Irske. Elem, zimska ovca nosi naušnike, prolećna ima detelinu zalepljenu na vuni, letnja nosi sunčane naočari, a jesenja šal. I kod sve četiri ovce pada kiša. Kiša je svakodnevica Irske, a kako je najčešće praćena vetrom koji je još i više zaštitni znak, naravoučenije je da vam kišobran vrlo često neće biti od pomoći. S druge strane, u Irskoj vam najtopliji dan u januaru može biti topliji od najhladnijeg dana u avgustu. U Irskoj se nećete smrznuti, ali isto tako ni oznojiti.

i4

Prvi susret sa svakom malo daljom zemljom je na aerodromu. Dok je zaštitni znak skoro svake pogranične policije na svetu ozbiljnost i vrlo često mrzovolja, u Irskoj je susret počeo s mnogo umesne i prijatne šale na graničnom prelazu. Po završetku aerodromskih aktivnosti idemo na transferni autobus i odmah nova senzacija iz oblasti produktivnosti – jedna osoba stoji na pultu i prodaje karte, potom ista seda za volan, kontroliše da li svi imaju karte i na svakoj stanici izlazi i pomaže ljudima da iznesu prtljag. Nijednog momenta ništa osim ljubaznosti, dobrog raspoloženja i irskog engleskog, koji je ponekad nerazumljiv, ali u poređenju s ponovno oživljenim irskim galskim jezikom, na kom se Dablin zove Baile Atha Cliath, to ipak zvuči kao lakše opcija.

i12

Irska ima ljude koji znaju šta hoće i znaju kako da uče iz iskustava drugih, ali i sopstvenih. Napraviti turističku zemlju s atipičnim potencijalima može da služi za nauk onima koji govore o nespornim lepotama bilo koje zemlje u svetu. Išli smo tako jedan dan da vidimo Moher, grandiozne litice koje se kilometrima uzdižu do 200 metara iznad Atlantskog okeana, gde se more zaista lomi o mramorje i gde nema narednog parčeta kopna sve do Bostona. Kako je tamo teško stići javnim prevozom i vratiti se isti dan, nevoljno onlajn rezervišemo aranžman. U prvoj iteraciji, u kasno veče, zabrljali smo oko dana izleta, šaljemo mejl i odgovor stiže oko 22.30h s najuslužnijim „naravno da nije problem“. Vaučer imamo na mobilnom telefonu i ulazimo bez problema u autobus potpuno druge kompanije, kojoj je to dovoljno. Putem se smenjuju zeleni i vodom natopljeni pašnjaci s kamenim ogradama, a jedina razlika je da li je u ograđenom prostu stado ovaca ili nekoliko uredno pregrnutih konja. Na zadatom mestu na drugom kraju zemlje čeka nas vodič koji nas vozi do grupe koja je kupila nešto duži aranžman. Sve funkcioniše perfektno. Putovanje po krajolicima koji liče na rashlađenu Hercegovinu natopljenu kišom začinjeno je dobrim pričama. Irci su narod koji zaista ume da ispriča priče. Ruina koja je nekada bila zamak je oživela kroz priče o plemkinji koja je na prefinjen način ubila više britanskih vojnika nego irski pobunjenici. Selo koje liči na brojna sela u našim krajevima pametno pravi festival neoželjenih i neudatih, a majstor je lokalni pastor. Drugo selo je mesto odakle je krenula neka grupa koja svira nešto i eto još jedne priče. Usred kamenjara stajemo da vidimo neolitski grob koji je Lepenski vir, stari Egipat, Mesopotamija i Asirija zajedno. Jedina razlika je u tome što Irci uspešno prodaju jednu skoro bezličnu gomilu kamena, a ljudi žele da je vide.

i2

Kako bilo, sve je do preludijum za Moher. Pre izlaska na vetar koji duva svom silinom i gde je vazduh valjda najčistiji mogući, jedinstven fenomen. Liči na sneg, ali to ne može biti jer je temperatura skoro 10 stepeni. Okean svom silinom udara o litice i pravi mnogo pene. Vetar duva jednako jako i podiže penu i kada vetar s penom udari o stene kreće naviše i izbacuje penu u vis kao neka mašina za zabave u peni. Rezultat su pahuljice morske pene koje padaju stotinama metara oko litica. Gledajući okean sa litica nemoguće je ne videti koliko je priroda jaka, a čovek mali i koliko lepote ima u tom susretu okeana i litica, što svakoga može da podseti na nešto što se dešava u životu, gde se različite sile susreću i stvaraju nešto i moćno i strašno i lepo u isto vreme. Sa litica se bez problema može sleteti u okean ako se ne pazi i dobro je što Irci nisu uništili lepotu preteranim obezbeđenjem. Naravno, u blizini je centar za posetioce, gde se ponešto može i naučiti i kupiti suveniri i slične drangulije. Uopšte, Irska je do savršenstva dovela i svet suvenira. Ne zna se da li su lepše ovčice, leprikoni, šemrok ili asocijacije na popularne proizvode.

i3

Na povratku u Gelvej obilazimo plažu, od koje je lepša svaka dunavska plaža i gde leti temperatura okeana retko prelazi 8-9 stepeni. Vrhunska atrakcija je kamena formacija koja se pruža do okeana i liči na najekstremnije oblike krša u našim dinaridima. Sve u svemu, to je majstorstvo turizma. U povratku idemo na lokalnu autobusku stanicu gde opet pokazujemo kartu sa mobilnog telefona i sve je u redu.

Dablin je relativno mali grad, liči na umanjeni London. Obilazimo koledž Triniti, gde se čuvaju najstariji irski rukopisi, uključujući Book of Kells, koji se mogu videti uživo i koji se ne otvaraju retko i izuzetno kao Miroslavljevo jevanđelje. Šetamo se centralnim ulicama sa obe strane reke Lifi, tu je odličan besplatan muzej umetnosti, gde imaju jednog Vermera i koji je taman za nekoga ko je prezasićen količinom umetnosti koju je konzumirao prošle jeseni. Pabovi su puni života, dobrog raspoloženja i odličnog Ginisa i gulaša od Ginisa. Teško mi pada činjenica da se u skoro svakoj zapadnoevropskoj zemlji osećam tako kao da bih u njoj mogao da živim, da mi Srbija bledi i ne budi želju koju sam ranije imao, da su ljudi svugde očigledno srećniji i zadovoljniji svojim životima, da stvari funkcionišu, da nema toliko zlobe i frustracija koje svako malo eksplodiraju. Putovanja su vrhunska spoznaja, a spoznaja zna da bude bolna.

i8

Dablin ima odličan fish&chips, šoping priuštiv i za srpski džep, sve što treba od globalizacije, počev od radnje koje prodaje isključivo poljsku hranu, preko nezaobilaznih lanaca brze i malo sporije hrane i kafeterija, divnih mesta za čaj u pet, zaključno sa svetskim, ali i domaćim, robnim kućama. Lep spoj globalnog i lokalnog. Nije nemoguće ako se zna i hoće. Iznad svega, Irci su izuzetno prijatni, duhoviti i nenametljivi.

Odlazimo, naravno, u muzej Ginisa. On se, naravno, plaća i to malo masnije, doduše u kartu je uključena i jedna pinta Ginisa. Učimo kako se pravi to čarobno pivo od ječma koji se prži na tri načina, pa meša, od hmelja koji se pažljivo bira, sve preko procesa kuvanja, filtracije… Učimo o bačvama, da je tukan zaštitni znak zato što zvuči kao „two cans“ (dve konzerve). Pandan somnelijera u svetu piva nas uči kako se testira Ginis, zašto ga treba piti stojeći, kako se oseća miris. Na kraju pinta piva, u prostoru iz kojeg puca pogled na sve delove Dablina. Uz, moram priznati, zbrzano točenje koje nije u skladu s onim što smo naučili. Ali da ne kvarim. Ja se pitam zašto BIP, koji ima istoriju, ne može da napravi nešto ovako. Znam i odgovor.

i9

 

Dablin je i šetnja kroz književnost. Irci su dali svetu velikane kao što su Jejts, Vajld, Beket, Džojs, Šo, Svift. Nepodeljeno smo najviše fascinirani Vajldom, kog smo pohodili nekoliko meseci pre Irske na njegovom poslednjem konačištu na Per Lašezu. Sada osećamo gde je odrastao i gde je shvatio da ne može biti neiskren, prevashodno prema svojoj genijalnosti. Smeška nam se na ćošku parka Merion skver, a skulptura je atipična i tako vajldovska.

 

Na odlasku još jedna mudrost na aerodromu – reklama koja objašnjava filozofiju privlačenja investicija. Ko god na svetu dovede investitora u Irsku dobije odgovarajuću svotu novca i to je to.