Brus Weber: “DRŽITE SE SVOG UGLA POSMATRANJA”

G. Weber, koja je vaša omiljena fotografija koju ste ikada snimili?

Fotografija mojih roditelja. To je bio poslednji raspust koji sam proveo s njima. Ponosan sam na tu fotografiju. Smatram da je pozicija perfektna, sklad divan. Mislim da je moj tata ličio na Pola Njumena kada je bio vrlo mlad, zaista zgodan muškarac. Moja mama je bila veoma lepa i oni su se zaista voleli. Bili su poput mladih ljubavnika u starijem dobu. Tako ja posmatram tu fotografiju i vidim ih kao mlade ljubavnike na toj fotografiji. Tu fotografiju najviše volim.

Fotografišete, izdajete knjige i režirate filmove. Kako biste opisali svoj posao?

Ja sam osoba koja se budi usred noći i razmišlja o stvarima kojima se nada. Na kraju, ta razmišljanja uvrstim u svoje filmove, fotografije i knjige.

Osim sanjarenja, šta vas inspiriše da idete dalje?

Pokušavam da živim ispunjenim životom. Posećujem razne slikare, čiji rad mi se dopada, u njihovim studijima. Ponekad možda napišem priču o njima ili ih fotografišem. Ponekad putujem. Nedavno sam dosta putovao po Americi, dole do Mobajla, proveo sam dosta vremena i u Nju Orleansu.

Kako to?

Dopadaju mi se tamošnje ličnosti. Sviđa mi se da upoznajem ljude na putu. Takođe, uvek sam osećao da su mi reči vrlo bliske.  Pretpostavljam da bih, da sam morao da izaberem nešto što zaista pruža inspiraciju mom radu, izabrao reči i čitanje. Čudno mi je da danas dajem ovaj intervju, zbog toga što sam inače iza kamere. Želeo bih da budem tu gde vi trenutno stojite.

Dok ne upoznate neke ljude, s kojima ja moram da sarađujem …

Siguran sam. Mogu da zamislim kako nosite svoju priču u neke novine ili magazin i kako vas pitaju: “Da li ste iskopali nesto delikatno?” To su trenuci kad pomislite “O, bože, gubim svoje reči, gubim svoj smisao.” To se dešava sve vreme.

Šta bi bilo rešenje za taj problem?

Morate da se borite za svoj posao, svi to moraju. Morate da budete spremni da pretrpite snažan udarac i ponovo ustanete. Ne smete da nosite taj teret na svojim leđima. Viđam mnoge fotografe koji rade svoj posao i unose dušu u njega i na kraju – sve je promenjeno, ali njihovo ime je i dalje potpisano. Tako da činim ono što mi je Dik Avedon (Richard Dick Avedon) jednom rekao, i jednostavno idem na svaki posao i snimam fotografije za sebe. Fotografisaću drveće, ili, ako sretnem zaista lepog muškarca ili ženu, fotografisaću njih, iako nisu deo seta. Pokušavam da naučim nešto. Čak i kada fotografija nije tako dobra, makar mogu uveče da legnem u krevet i pomislim: “O, da li sam nešto naučio danas?”

Koliko je značajan seksualni aspekt u vašem radu?

Uvek sam osećao da su ljubav i naklonost za mene veoma značajni. Dopada mi se da ljudi flertuju sa životom. Smatram da je to nekako važno. Ne mislim da je moj rad orijentisan toliko ka seksu, koliko smatram da je reč o želji. Želji da se bude pored nekoga, da si intiman s nekim. Često ljudi komentarišu moje slike i kažu da su veoma seksi ili veoma seksualne, ali za mene su to samo fotografije nekih prijatelja koji mi veruju. Oni mi se dopadaju. Ja se ne bojim da razotkrijem sebe, niti svoja osećanja prema ljudima.

Da li možete da unesete tu vrstu intimnosti i u velike produkcije?

Snimao sam sa stotinu ljudi na setu. Kada sam radio za Abercrombie & Fitch na primer, imali smo na setu sve te raznolike grupe. Bilo je tu dece, roditelja, krojača, frizera, šminkera i modela, ali ja se uvek trudim da sve to bude što je moguće više intimno. Predivna stvar u vezi s poslom kao što je ovaj jeste da fotografišem mnogo mladih ljudi koji su veoma nesigurni u sebe. To je za njih prvi izlazak u svet na taj način, pa ipak se nekako povezu među sobom. Mnogo ljudi na mojim snimanjima ostanu prijatelji veoma dugo, zabavljaju se, sklapaju brakove, ili šta već (smeh).

Da li ste morali da pokažete nekima od tih mladih ljudi kako da se fotografišu?

Ne, nadam se da će oni meni pokazati. Ja beležim jedan izuzetan trenutak iz njihovog života baš kad počinju i deo moga posla je da znam gde su išli u školu, koji muzički instrument su svirali ili kojim sportom su se bavili. Nije moj posao da ih učim kako da budu modeli ili kako da se fotografišu. Nikada nisam imao osećaj da je reč model tako značajna. Više je reči o subjektu, osobi, prijatelju, članu porodice.

Vaše fotografije su uvek slojevite. Kako spajate te elemente u celinu?

Smatram da je to stvar intuicije. Nekada, kada treba da fotografišem nekoga, moram da razmišljam i o njegovom govoru tela. Razmišljao bih o jednom od svojih pasa kako leži na leđima i ćeška se po stomaku. Na neki način, razmišljam o snažnoj seksualnoj žudnji koja postoji u životu. Uvek govorim svojim asistentima, koji su mladi fotografi, da moraju da imaju uzbudljiv život i da se drže svog ugla posmatranja stvari.

Šta mislite pod tim?

Izađi u svet i živi!

Da li zato nikada sebe ne stavljate u središte pažnje, kako biste mogli da živite bez potrebe da se krijete?

Ljudi znaju za moje ime, ali ne i kako izgledam. Jedini razlog zbog kog govorim o sebi sada jeste to što mi moj rad mnogo znači, inače u ovom trenutku ne bih sedeo ovde. Dopada mi se činjenica da mogu da putujem,  a da niko ne misli o meni kao o čudaku s kamerom. Ne dopada mi se ideja što su sada fotografi postali tako medijski značajne osobe. Meni to nije tako važno. Radije dopuštam svom delu da govori umesto mene.

Koliko je to različito od nekih vaših veoma poznatih kolega koji žele da budu tretirani kao filmske zvezde…

Zaista ne razmišljam šta drugi fotografi rade. Ja zaista posmatram fotografije uz poštovanje. Volim da sam okružen brojnim fotografijama, tako da imam veliku kolekciju. Ali, mene ne zanima kako drugi ljudi stvaraju svoje fotografije, kako žive ili gde žive.

Za koje fotografe možete reći da su njihova dela vredna da bi bila kolekcionarska?

Imam zaista predivne fotografije Diane Arbus, neke fotografije Edwarda Westona, mnogo aktova koje je fotografisao. Imam dosta radova Larryja Clarka takođe. Sakupljam fotografije iz vremena kada sam imao 20 dolara u džepu. Video sam fotografiju Stravinskog koja mi se dopala, Georgea Platta Lynesa u galeriji Sonnabend. Nisam imao novaca, ali mi je gđa Sonanbed verovala. Isplatio sam je, trebalo mi je šest meseci, ali sam je na kraju imao.

Da li za vas fotografija predstavlja umetnost?

Nikada to nisam preispitivao.  Samo sam preispitivao značaj koji ima za mene. Da li mi je od velikog značaja – izvor mog života, svrha mog življenja. Uvek sam izuzetno uživao u tome. To mi je donelo mnogo srećnih trenutaka, mnogo bola i mnogo sumanutih trenutaka. To mi se dopada u vezi s fotografijom.

 

Izvor: The Talks