Richard Dawkins

Nesebični genije

Mislim da bi svi trebalo da smo srećni što postojimo. Šansa koju smo iskoristili time što smo se rodili daleko je manja od šanse da dobijemo na lutriji… Zar nije onda logično da proučavamo i posmatramo  svet oko sebe, da ga istražujemo, da se radujemo i da se stalno pitamo o svetu u kojem smo imali toliku sreću da se rodimo?

Priredio Nebojša Đokić

Ovim rečima je Richard Dawkins, jedan od najvećih mislilaca današnjice, završio intervju koji je s njim napravio BBC. I to sasvim namerno, poentirajući tako svoje stavove, misli, knjige, nastupe i izučavanja koji su ga na početku trećeg milenijuma, po mnogima, svrstali među tri najveća mislioca na svetu, pored Umberta Ecoa i Noama Chomskog. Nije slučajno ni to što se skoro 2.000 godina posle Isusa Hrista na intelektualnoj “pozornici” pojavio čovek koji će tako strasno, dosledno, logički i naučno da pobija uvrežena mišljenja o Bogu, religiji, društvu i nauci. Izgleda da je trebalo da prođe veoma mnogo vremena da bi se pojavio neko ko će da iz temelja uzdrma žilave temelje neznanja i slepog i naivnog verovanja.

“Ako nešto ne razumete, a pomislite da je to nešto divno i magično, najlakše je da ga proglasite nadrealnim i datim od Boga. Međutim, ja mislim da je takav stav odraz kukavičluka, neznanja, lenjosti i defetizma”.

“Nasuprot tome, mislim da bi, kad smo suočeni s važnim pitanjima, trebalo da budemo otvoreni, da postavljamo pitanja i da se služimo naučnim metodama, kako bismo saznali šta je istina“, govorio je Dawkins, objašnjavajući svoj tvrd stav o nauci i verovanjima, i sam svestan koliko i šta su vekovi pogrešnih stavova, indoktrinacije, paranaučnih objašnjenja i religija proizveli u ljudima i društvu.

 

“Šta si tačno želeo da kažeš?”

Dawkins, danas sedamdesetdvogodišnjak, počeo je kao zoolog i bavio se istraživanjima funkcionisanja prirode i živog sveta. Priča kako su ga, još kao malog dečaka koji s roditeljima odrasta u Africi, majka i otac vodili u šetnje, pokazivali prirodu i objašnjavali svet. „Majka bi mi imena cveća govorila na engleskom, a otac na latinskom. Da, uživao sam i u cveću i u leptirićima i u prirodi, ali nikada zapravo nisam postao prirodnjak, na veliku žalost svojih roditelja, koji su bili upravo to.” Umesto cveća i spoljnog sveta, Dawkins je bio naklonjeniji svetu ideja. „Uvek sam žurio da čitam. I u školi , ali i kod kuće. Iskradao sam se iz dečje sobe i odlazio u biblioteku, da zaronim u knjige. I uvek sam više voleo taj svet nego onaj napolju, gde su se druga deca igrala. Onda mi je jednoga dana otac objasnio Darvinovu Teoriju evolucije. I ta mi se ideja još tada učinila velikom. Kasnije, u školi, imao sam divnog učitelja, koji me je ‘zarazio’ naukom, svojim jednostavnim, logičnim i strastvenim pristupom.”

Na koledžu je upisao zoologiju, u vreme kad Darvinova teorija nije bila široko prihvaćena kao danas i kada je izazivala, i u ozbiljnim naučnim krugovima, dosta kontroverzi, nerazumevanja ili pogrešnog shvatanja. Dawkinsovi eseji iz tog vremena bili su proizvod danonoćnog izučavanja u bilblioteci. „Dešavalo mi se i da ne spavam i da ne jedem dok ih pišem. A kad zaspim, sanjao sam teme o kojima sam raspravljao u esejima. Profesori su mi govorili da su ti eseji dobri, ali ne znam da li su samo bili ljubazni.” Diplomirao je 1962. i odmah se prihvatio doktorskih studija, kada ga je otkrio jedan profesor i pozvao u svoju grupu, koja se bavila izučavanjem ponašanja životinja. „Imali smo svoje radionice petkom uveče. Sećam se da smo hrlili na njih. Trudili smo se da jasno razmišljamo i jasno izlažemo svoje ideje, a profesor je imao običaj da nas prekine već u prvoj rečenici izlaganja, s potpitanjima tipa: ‘Šta si tačno želeo da kažeš izgovarajući tu rečenicu, objasni nam, molim te…’”

 

“Sebični gen”

Njegova prva knjiga, po mnogima i najznačajnija, “Sebični gen”, objavljena je 1976. ”Mi smo samo vozila koja prevoze gene. Geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, to jest ‘sebični’ su, osnova su za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste. Borba za opstanak i varijabilnost prirodnih i kulturnih replikatora univerzalna su obeležja života. Borba za opstanak, opstanak najboljih, i selekcija, odvijaju se među genima, a ne među jedinkama ili vrstama. Biološke jedinke su samo nosioci i prenosioci gena, replikatori informacija. Geni koriste tela biljaka, životinja i ljudi za svoj opstanak”, navodi Dawkins.

Bila je to nova i radikalna vizija sveta u kom živimo i našeg ponašanja. “Naterao nas je da činjenice koje svi znamo pogledamo drugim očima ili pod drugačijim svetlom. Kristalno jasno je pokazivao i dokazivao svoje ideje o tome da je suština evolucije u genima. Geni su ti koji preživljavaju ili ne, od njih zavise napredak i evolucija”, rekao je jedan njegov kolega.

 

Knjiga je zabaležila ogromnu popularnost, ali i naišla na žestoke kritike. Kritičari su navodili da Dawkinsova teorija svodi čoveka na prostu besvesnu mašinu koje kontrolišu geni. “Na osnovu Dawkinsove terije mogli biste da zaključite da su ljudi pasivne mašine ili vozila koja služe samo za prenos gena kroz generacije. To je genetički determinizam”, navodili su. S druge strane, zastupnici Dawkinsovog shvatanja navodili su da bi to onda značilo da geni rukovode celokupnim ljudskim ponašanjem i slobodnom voljom i to odbacivali kao pogrešno tumačenje.

“Bilo bi veoma pogrešno tvrditi da naši geni odlučuju da li ćemo, na primer, biti nevaspitani ili zli. To bi značilo duboko nerazumevanje Dawkinsovih shvatanja”.

“Niko nije rekao da su naša ponašanja fiksna i nepromenjiva. Pa, pogledajte ljude oko sebe i bezgranične oblike njihovog ponašanja ili reakcija!”, navodili bi zastupnici Dawkinsovih ideja.

Mnogi su u “Sebičnom genu” videli opravdanje za svoje nacističke i radikalne stavove o “izabranima”, a osamdesetih je knjiga poslužila moćnim ekonomskim krugovima da opravdaju svoju logiku zgrtanja novca i uživanja u “posebnosti” i finansijskoj moći. “Sebičnom kapitalizmu” osamdesetih očajnički je bila potrebna neka vrsta dubljeg socio-naučnog opravdanja za sopstvene postupke i “filozofiju”. I tada je “Sebični gen” tumačen kao dokaz i opravdanje da je potpuno u redu biti sebičan, a neki su smatrali da je ta knjiga savršeno opravdanje za pohlepu. “Ako shvatite društvo po principima Darvinove teorije preživljavanja i prirodne selekcije, dospećete na neprijatan politički teren. Da, takvo društvo bilo bi veoma neprijatno za život pojedinca. Ipak, da, ja tvrdim da je Darvin u pravu kad kaže da nam je evolucija dala mozak i razum, ali takođe tvrdim da nam je tako veliki mozak dat da bismo se borili protiv nekih neprijatnih pojava. To što su neke pojave u društvu neprijatne ili to što su neke naučne činjenice politički neprijatne, ne znači da treba da promenimo naučne stavove ili sakrijemo naučne dokaze, već da menjamo politiku”, govorio je Dawkins.

 

Šta je istina?

Kroz svoje sledeće knige,  Dawkins je postao osvedočeni borac za naučne činjenice, a protiv kreacionizma, koji je zagovarao ideju da kompleksnost i šarolikost živog sveta mogu da potiču samo od “tvorca”. Ta terija nazivana je i “Inteligentnim dizajnom”. Dawkins je tome suprotstavio ideju da su neki oblici života toliko komplikovani i posebni da je praktično nemoguće da su nastali slučajno ili stvoreni kao takvi. ”Zar nije logičnije objašnjenje da su nastali prirodnom selekcijom? Prilagođavanje, adaptacija, je ključ evolucije”, govorio je Dawkins.

“Bog iz Starog zaveta je verovatno najnezgodniji lik u celoj književnosti: ljubomoran je i ponosan na to, sitničav je, nepravedan… Opsesivni ludak koji ne prašta, osvetoljubivi, krvožedni ratni zločinac, ženomrzac, homofob, rasista, decoubica, sinoubica, megaloman, sadomazohista i hiroviti zlonamerni siledžija“

“Kad sledeći put čujete nešto što zvuči kao velika i važna istina zapitajte se da li tu informaciju ljudi prihvataju kao tačnu zato što je potvrđena činjenicama ili zato što je ona plod tradicije, mišljenja nekog autoriteta ili otkrovenja. Ili, ako vam neko sledeći put kaže ‘to je istina’, pitajte ga koje dokaze ima za to. Ako ne dobijete valjan odgovor, zapitajte se da li je istina bilo šta od onoga što vam je taj neko rekao.” Ovakav način razmišljanja Dawkinsa je ubrzo doveo u ulogu zagovarača ateizma. Beskomprimisno je objašnjavao i zalagao se za nauku i logiku nasuprot religije, a nazivan je i arogantnim. Njegova elektronska pošta bila je sve punija besnih reakcija religioznih ljudi. “Religija je deo komplekska verovanja u natprirodno. Mogli biste da kažete da su neka od tih verovanja bezopasna, ali ja ne verujem da je to tako. Ne mislim da je bezopasno da učite decu da postoji nešto za šta nemate dokaza. Ne biti otvorenog uma je velika šteta jer toliko toga propuštate. Jednostavno, reći da je religija bezopasna nije dovoljno dobro. I ne zanima me šta ljudi misle o onome što kažem, zanimaju me činjenice.

“Ako imamo pravo da kritikujemo loše političare, njihova naklapanja i stavove, zašto ne bismo mogli ili imali pravo da se na isti način odnosimo prema religiji?”, pita Dawkins.

 

„Ne morate da se izvinjavate zato što ste ateisti. Naprotiv, to je nešto zbog čega treba da budete ponosni, jer ateizam skoro uvek ukazuje na zdravu nezavisnost uma”, kaže i dodaje da svako slepo verovanje može da ima isključivo negativne posledice. “Religija je uvek služila kao opravdanje i najgnusnijih zločina, a religijska zatucanost je uvek kočila napredak i gušila slobode pojedinca.Shvatam zašto želite utehu, shvatam zašto želite da nađete neki viši smisao u religiji, shvatam zašto želite drogu koja može da vas oporavi od svakodnevice, shvatam da vam povremeno trebaju rame za plakanje i uteha, ali verovati da nešto postoji, a nema nijednog razloga da u to verujete… e, to je već razlog za zabrinutost.”

Posle 40 godina rada i stvaranja, kritika, analiza i borbe s naivnim verovanjima, a za logiku i logično, Dawkins nimalo nije umoran.  Prošle godine je s kolegom Lawrenceom Kraussom snimio film “The Unbelievers”, u kom je proputovao svet i pričao s običnim i poznatim ljudima o važnosti nauke i racionalnog i koristima od kritike savremenih dešavanja, uključujući politička. U filmu se, između ostalih, pojavljuju i Werner Herzog, Stephen Hawking, Cameron Diaz i Woody Allen. Prošle godine je izašla poslednja u nizu njegovih knjiga, a on i dalje strasno i uporno objašnjava, polemiše i proučava svet, svet u kom smo imali sreću da se rodimo.

Na YouTube postoje mnogi razgovori s Dawkinsom. Jedan od njih je i ovaj s već pomenutim Krausom

 

Knjige:

Sebični gen (Selfish Gene), 1976.

Prošireni fenotip (Extended Phenotype), 1982.

Slepi časovničar (The Blind Watchmaker), 1986.

Reka iz raja (River Out of Eden), 1995.

Uspon uz planinu neverovatnosti (Climbing Mount Improbable), 1996.

Rasplitanje duge (Unweaving the Rainbow), 1998.

Đavolov kapelan (A Devil’s Chaplain), 2003.

Priče predaka (The Ancestor’s Tale), 2004.

Zabluda o Bogu (The God Delusion), 2006.

Najveća predstava na Zemlji (The Greatest Show on Earth), 2009.

The Magic of Reality, 2011.

An Apetite for Wonder, 2013.