RICHARD MEIER

Pre prelaska na temu, uradićemo mali test.

Za početak, uzmite beli papir. Mora da bude bez ičega na sebi. Zatim ga stavite na sto ispred sebe i zagledajte se u njega.

Šta vidite?

Neko će reći: „Ništa.“ Neko, će, s druge strane, videti neku scenu koju dugo priželjkuje, neko scene iz knjige koju je pročitao. Ako, pak, vidite dugine boje, verovatno vam ništa neće značiti informacija da razmišljate kao Richard Meier, jedno od svetski priznatih imena u svetu arhitekture.

A trebalo bi da vam znači.

Autor: Strahinja Nikolić

 

Ne zato što je 1984. dobio Prickerovu nagradu za arhitekturu (neretko nazivana Nobelovom nagradom za arhitekte), niti zato što je ugledni profesor koji je predavao i na Harvardu, Jejlu, pa čak ni zbog toga što se rado vraća korenima, tačnije Univerzitetu Kornel, na kom je i stekao zvanje diplomiranog arhitekte. Sve je to sporedno i, mada vredno svakog poštovanja, krajnje nebitno, kad se uporedi s neverovatnim vizionarskim umom koji se krije iza čoveka velikog šarma i kristalno čistog uma.

Rođen 1934. u Njuarku, ovaj genije se školovao u obližnjem Mejplvudu, u državi Nju Džersi. Tu je završio i srednju školu Kolumbija, da bi 1957. postao diplomirani arhitekta. No, posle Kornela, u gradu Itaka, nekih 300 kilometara od rodnog Njuarka, Meier kreće na put oko sveta. Grčka, Nemačka, Francuska, Danska, Finska, Italija… Mejeru su poslužile kao sjajna prilika za umrežavanje s kolegama arhitektama širom planete. Po povratku u SAD, 1959, kratko radi za kompaniju Skidmor, Ovins i Meril, a zatim počinje saradnju s Marcelom Breuerom, koja je trajala do njegovog osamostaljenja, 1963. Samostalnost u radu mu donosi, uz Prickerovu nagradu, najveće priznanje – 1972. postaje deo Njujorške petorke.

“White is the most wonderful color because within it you can see all the colors of the rainbow. The whiteness of white is never just white; it is almost always transformed by light and that which is changing; the sky, the clouds, the sun and the moon”

Naime, 1969. Mejer počinje da se sastaje s grupom CASE (Conference of Architects for the Study of the Environment), što za posledicu ima objavljivanje knjige “Petorica arhitekata“. Tako, uz Petera Eisenmana, Michaela Gravesa, Charlesa Guatmija i Johna Hejduk, Meier postaje prihvaćen kao ugledni, talentovani arhitekta. Predstavljen s dve porodične kuće (Smit i Salcman), Meier je, ovom knjigom, predstavljen kao zagovornik oživljavanja internacionalnog stila i njegove bele boje. Iako se grupa ubrzo raspala, Meierov stil je ostao isti do danas – dovoljno je pogledati Muzej savremene umetnosti u Barseloni, Visoki muzej umetnosti u Atlanti, Gradsku skupštinu u Hagu u Holandiji, ili rimski muzej Ara Pacis, da ne govorimo o Centru Geti, čuvenom losanđeloskom muzeju. Na svakoj od tih zgrada bela boja je i više nego dominantna. Na njegovu očaranost belom bojom dosta su uticali i sami počeci, gde se, kao veoma mlad arhitekta, družio sa slikarima i umetnicima, poput Franka Stellae. Od njih je „pokupio“ još jednu crtu kojoj je ostao veran do danas – svi njegovi radovi su geometrijski uravnoteženi.

Kompanija koja nosi ime po njemu danas je jedna od najcenjenijih u svetu. Razlog tome je Mejerovo insistiranje da se, pre pravljenja skice zgrade na računaru, prethodno napravi crtež, što, prema njemu, omogućava mnogo veće razumevanje procesa kreacije i mnogo više podstiče maštu na rad. A koliko je Meierova mašta kreativna, dovoljno govori i to što je učestvovao u pravljenju zgrada u video igrici „Sin City 4“.

Na Meiera je najviše uticala arhitektura druge decenije XX veka, toliko da se smatra da je Meier izgradio više zgrada prativši ideje Le Corbusiera, nego sam francuski arhitekta koji je stvarao najviše od 1923. do 1939.

Meierova kompanija je prošle godine navršila pola veka. Meier je dobio nagradu za životno delo, a građevine, što njegove, što njegovih saradnika u firmi, niču širom sveta. Prošle godine, u sklopu proslave velikog jubileja, fondacija Bisazza priredila je u Veneciji izložbu sa fotografijama njegovih zgrada. Veliki deo tih fotografija delo je Scotta Francesa, čoveka koji više od tri decenije prati Meiera, a o kom ćete imati prilike da čitate uskoro.

A do tada – ne budite lenji. Zagledajte se u beli papir. Ne morate videti ništa veliko, bitno je da vidite nešto. Uostalom, verovatno ni sam Meier nije razmišljao kako će, dok je gradio kuću na obali okeana, vrednu 9.000 dolara, pet decenija kasnije nositi ime koje asocira na uspeh.

On je verovao u sebe. Šta vas sprečava?