Sebastiao Salgado

Umetnost nam obogaćuje život, oplemenjuje maštu, inspiriše nas na kreaciju, tera na razmišljanje. Ljudi koji stvaraju umetnost neretko imaju živote kakve ne bi mogao da napiše ni najmaštovitiji pisac ili scenarista. Neke sudbine su teške, neke lake, neke tužne, ali svakoj sudbini umetnika zajednička je jedna stvar – besmrtnost. Sebastiao Salgado nije izuzetak.

Autor: Strahinja Nikolić

Kada vam sudbina dodeli poziciju šestog od osmoro dece farmera u Brazilu, pritom jedinog muškog, vrlo je verovatno da će vam ta farma, tokom celog života, biti glavna okupacija. Sebastiao Salgado je rođen u gradu Aimores, u oblasti Minas Žerais, trećoj najbogatijoj u Brazilu, i to u porodici čija je glava u vidu oca želela svog sina da vidi kao advokata. No, Sebastiao je imao drugačije planove. Na uziverzitetu u Sao Paulu upisao je ekonomiju, gde je 1968. magistrirao, a zatim je našao posao u Ministarstvu za finansije. Negde u tom periodu, pridružuje se pokretu protiv tadašnjeg vojnog režima, a kasnije biva primoran na izgnanstvo iz Brazila. Sa suprugom Leliom Vanik odlazi u Pariz 1969, gde nastavlja studije, da bi, dve godine kasnije, život nastavili u Londonu. Kao uspešan ekonomista, brzo je napredovao, pa je došao do pozicije ekonomskog predstavnika firme International Coffee Organization u Ruandi. I pitanje je dokle bi došao kao ekonomista da mu se oko nije slučajno našlo s druge strane objektiva 1973. Taj momenat postaje prekretnica u njegovom životu, koja je za posledicu imala karijeru čiji su plodovi Sebastiauu obezbedili mesto u istoriji ne samo fotografije, već i sveta.

Te iste godine, Sebastiao daje otkaz u ICO, vraća se u Pariz i postaje novinar-fotograf.

 

Kao frilenser, u saradnji s kompanijama Sigma i Gamma, zabeležio je masovnu glad u Nigeriji, građanski rat u Mozambiku, pa je nagrada došla u vidu pridruživanja čuvenom Magnum Photosu. Prvi ozbiljniji poduhvat na red je došao 1984, kada je, sarađujući s Lekarima bez granica, fotografisao masovnu glad u Africi. Po završetku tog projekta, 1986. dobija nagradu grada Pariza i kompanije Kodak za svoju prvu foto-knjigu Other Americas, koja govori o svakodnevnom životu žitelja Južne Amerike. Iste godine postaje Foto-novinar godine. Tu knjigu su sledile Sahel: A man in Distress (1986), foto-knjiga nastala tokom saradnje s Lekarima bez granica, i An Uncertain Grace (1990), koja za temu ima radnike jednog rudnika zlata u Brazilu, prekrivene blatom.

U Tokiju, 1993, Sebastiao dobija verovatno najveće priznanje jer postaje prvi pojedinac čiju je izložbu bilo moguće videti u Muzeju moderne umetnosti u Tokiju. Tako izložba In Human Efforts, retrospektiva njegovog rada, postaje događaj koji ga i definitivno stavlja na mapu najboljih fotografa svih vremena. Godinu dana kasnije napušta Magnum i, uz podršku supruge, takođe fotografa, osniva Amazonas Images.

U intervjuu za britanski Telegraf kaže: „Kada je moja supriga Lelia, tada studentkinja arhitekture, donela u kuću prvi fotoaparat marke Pentax, znao sam da je to novi način da se izrazim. Bilo je neverovatno znati da imate moć da neki trenutak zamrznete pomoću tog aparata. Potreban mi je 250. delić sekunde da nešto fotografišem. Dakle, ako na izložbi imam 250 fotografija, to je, zapravo, samo jedan sekund! Jedan sekund da se ispriča cela priča.“

Knjiga-2

Njegov odnos sa suprugom, s kojom ima dva sina, u rangu je svake velike drame s ljubavnom tematikom. Od napuštanja Brazila, preko selidbe u Pariz, zatim i London, napuštanja karijere koja mu je garantovala siguran i stabilan život, zarad karijere u oblasti a kojom je prvi kontakt imao sa 26 godina… Njena podrška je bila presudna. Neizbrisiv legat ostavljen kroz sva ostvarenja Amazonas Images možda i ne govore dovoljno o njihovom odnosu, kao ni činjenica da su zajedno više 45 godina, koliko ono što je prethodilo nastanku projekta Genesis.

„Forografija je fenomen… I vi ste, sa svojim aparatom, deo njega. Dok sam radio knjigu Migration, 10.000 do 15.000 ljudi je umrlo pred mojim ocima. Počeo sam da se osećam bolesno. Otišao sam lekaru. Bio sam već umoran od slikanja sveg tog umiranja, bede… Lekar mi je rekao da nosim preveliki teret, da ću izmučiti sebe do smrti. Tada sam pomislio – gotovo je. Nema više fotografija. Nekoliko godina kasnije Lelia je predložila da slikam prirodu, njen netaknut deo. Pomislio sam kako je to sjajan način da planeti pošaljem ljubavno pismo. Dva projekta pre toga, Workers i Migration, govorili su o nestajanju. Želeo sam da novi projekat bude projekat nade, sušta suprotnost prethodnom. A s tim projektom vratilo mi se osećanje nade“.

Knjiga-G

Genesis je nastao u periodu između 2004. i 2011. U 26 zemalja, tokom tih sedam godina, “pokrio“ je 40 različitih nacija, provodio prosečno osam meseci na putu, a sve to kako bi svetu, u 200 fotografija, predstavio nešto malo poznato. Naime, tema ove foto-knjige je svet koji moderno doba još nije dotaklo. Od Sibira i oblasti oko reke Ob, preko Etiopije, Amazona, Arktika… Salgado je, svojim aparatom, zabeležio prirodu i ljude onakve kakvi jesu. Bez uticaja industrije, bez uticaja modernog čoveka. Možda i najbolji opis dala je osoba bez koje, prema sopstvenim rečima, ne bi bio ni približno ovome što je danas, supruga Lelia: „Genesis je potraga za svetom kakav je bio, kako je formiran, koji je evoluirao, razvijao se milenijumima pre nego što ga je ljudska ruka toliko ubrzala da je izgubljen osećaj pripadnosti tom svetu.“