TOKIO

Japan je zemlja iz koje ne možete da se vratite bez osećaja poštovanja za taj vredan, pošten i kulturan narod. Šetajući Tokijom, u meni je sazrevala ideja da bi spas za Srbiju mogao biti naseljavanje 10.000 Japanaca.

Odakle početi?

 

Autor: Aleksandar Stevanović

Do Tokija, kao i do većine dalekih mesta, stiže se ako imate volju, znate da ulovite dobre promocije avio- kompanija i, iznad svega, ako volite da putujete. Zahvaljujući lepoj promociji Qatar Airwaysa, Tokio je početkom prošle godine od Beograda bio dalek oko 24 sata putovanja i 460 evra.

t1

Japan je zemlja u kojoj sve funkcioniše i gde se zna red. Red u najosnovnijem smislu te reči, red kao shvatanje da sistem stvara osnovu za samostvarenje pojedinca. Disciplina se uči od malih nogu. Deci niko ne ustaje u javnom prevozu jer ona treba da se naviknu na slične stvari u životu. Ustaje se jedino starijim osobama i one to zaista znaju da cene na divan i nepretenciozan način. U metrou niko, ali niko, ne koristi telefon, osim za kucanje poruka. Niko, gotovo niko, nema neprijatan miris, a to je rezultat kako higijenskih navika, tako i načina ishrane, siguran sam. Sistem javnog prevoza je perfektan, ali u vreme špica, kada teku reke ljudi i gužva biva velika po svim standardima, niko ne ide preko reda, niko ne pravi buku, ljudi ne preskaču jedni preko drugih. Na mestima gde staje kompozicija metroa, koja su uredno iscrtana za svaka vrata Japanci stoje u redu. Oni jednostavno lagano stižu na vreme tamo gde su naumili, a nema ni traga od gotovo mahnitog i zadihanog trčanja u Beogradu.

t5

Neke stvari su nam čudne. Feng šui ne voli ulice koje se ukrštaju pod 90 stepeni. U suštini, gradovi po svom položaju ulica više podsećaju na orijentalne gradove. Na sve to, japanske mape nemaju našu orijentaciju, gde se uvek zna šta su strane sveta na mapi. To kod njih zavisi od toga gde je mapa postavljena. Ako neko gleda mapu, a ispred mape je jug, jug će biti tamo gde je obično sever na evropskim mapama. Kada se na to dodaju metro stanice s barem 20 mogućih izlaza, gde su najveće stanice povezane s nekoliko robnih kuća, svaki novi deo grada vam je logička zagonetka.

Japanci ozbiljno shvataju svoj posao, ma koliko on bio besmislen. Osobe koje čiste lišće u parku, list po list, na mestima gde se to metlom ne može učiniti, to će učiniti s posvećenošću koja je nezamisliva za bilo koju profesiju u Srbiji. Kondukter (ne baš u pravom smislu jer ne pregleda karte) u vozu će uvek vaš kupe napustiti tako što će vam se nakloniti i izaćie okrenut licem prema putnicima iz kupea. Inače, taj šinkansen ide brzinom većom od 300 km/h, ali to nije nešto novijeg datuma – postoji već četiri decenije kao standard. U Japanu gotovo da nema domaćih letova, osim za mesta van četiri ostrva.

t12

 

Predusretljivost bez nametljivosti je predivna. Jedne večeri smo krenuli u šetnju, padala je kiša, a lokalci su nam pokazivali kišobrane koje je neko ranije ostavio na ulici. Ako ih pitate, odgovoriće vam ili će se potruditi da vam pomognu, ali nikada se neće nametati. Uvek će biti ljubazni, a nikada servilni. Iako svi znaju da oni sebe smatraju decom sunca i superiornim, oni to pokazuju kulturom, a ne bahatošću.

Odlazak u šoping je neverovatno iskustvo. Šoping u Japanu je bolji nego u SAD, koje su za nas bile broj jedan. U Tokiju postoje desetine, ako ne i stotine, robnih kuća, desetine radnji svih vrhunskih brendova, kao i narodnih robnih marki. I gde god da kupite, zapakovaće vam tako da vam ne pokisne ono što kupujete ako pada kiša, a ono što kupite će vam odneti do izlaza iz prodavnice. U Tokiju je verovatno najviše ljudi koji nosi skupe brendove, ali ih ne nose na način karakterističan za skorojeviće – njihovi izbori su svedeni, nenametljivi, a opet iz tih izbora izbijaju stil i divna doza samouverenosti.

t16

Hrana je odlična, s tim što su neke nama osnovne namirnice veoma skupe, poput govedine, voća… Izbor je odličan i za 5-6 evra se može jesti u manjim restoranima ili u okviru kioska/štandova koji postoje u gotovo svakoj robnoj kući, gde hrana biva posebno povoljna pred kraj dana. Hteli smo da probamo sve, od ražnjića (jakitori), preko tempure (pohovano povrće), sušija, japanske verzije damplinga u bezbroj varijanti, jela koja nisu u ponudi kod nas, a deluju nepoznato. Ko voli kvalitetnu ribu i plodove mora, sveže iz mreže, Japan je pravo mesto. Jedino su im kolači za naše standarde ispodprosečni, glavni slatkiš im je slatko sušeno testo od pirinča u koje se umota ušećereni crveni pasulj. Nije nas oduševio, iako je definitivno na ceni kod Japanaca. Samoposluga je put u drugi svet, posebno kada shvatite dubinu vlastite nepismenosti. Meni su bila impresivna domaća bezalkoholna pića koja se ne mogu u sličnoj formi naći nigde drugde – bezalkoholni čajevi od žitarica, najluđi voćni gazirani sokovi, energetska pića od najčudnijih sastojaka. I zaključak vezan za hranu, ali i za gotovo sve drugo – Japan je zemlja visokog kvaliteta i gotovo sve što rade, rade kako treba.

Poštenje je način života. To u praksi znači da nigde, ali nigde, ne prihvataju napojnice. To znači da mi je jednom prilikom u najvećoj mogućoj gužvi u metro stanici ispao nebitan papir koji su mi uredno podigli i dali. Kada vidite da se njihov život zasniva na poštenju, radnoj etici, marljivosti, kulturi, zdravim navikama, disciplini i redu, ne postoji ta sila koja će Japan izbaciti iz koloseka napretka. Kultura je i da Japanci nose maske kada su prehlađeni, da ne bi zarazili druge, ali istovremeno dolaze na posao.

Ipak, put nije samo uvid u kulturne razlike. Stoga treba reći i nešto više o Tokiju. Po dolasku sa aerodroma koji je gotovo 100 kilometara od grada i koji je odlično povezan železnicom, stigli smo do rebus metro stanice u Šinđuki, jednom od mnogih centara policetričnog Tokija. Već tada sam shvatio da mapa malo vredi, kako zbog čudne orijentacije, tako i zbog činjenice da u Tokiju većina ulica nema imena kao u Evropi, a da su im kućni brojevi isto tako relativna stvar. Kasnije sam shvatio da svoj, za naše prilike čudan, način obeležavanja rešavaju pomoću google mapa i sličnih onlajn pomagala. Nismo uzeli taksi, koji je u Japanu iskustvo koje treba probati jer sva taksi vozila imaju retrovizore koji su skoro na početku haube, sva sedišta imaju čipku na sebi, a vozači imaju rukavice. I njihova vozila klize gradom, bez buke. Po dolasku, malo šetnje po komšiluku i susret s japanskim viđenjem hotela.

t6

Prostor je problem. Stoga soba u hotelu sa četiri zvezdice zajedno s kupatilom ima oko 15 kvadrata. I u tom prostoru je sve što treba da bude. Skučenost nadomešćuju time što imaju sve što se može zamisliti kao standard – kremu za lice, četkice i pastu za zube, sobne papuče, bade mantil, čuvene japanske WC šolje koje verovatno idu s instalacionim CD-om. Uz svu opremu imate i baterijsku lampu i zalihu vode ako dođe do zemljotresa. Isti smo osetili već druge noći, kada je u Tokiju bilo nešto ispod sedam stepeni Merkalijeve skale, zemljotres koji Japanci bukvalno nisu konstatovali. Šteta od zemljotresa je uvek odraz siromaštva koje prati loša gradnja. Ljuljuškali smo se levo desno i sve se završilo kao kiša u Beogradu, slabija kiša.

Po ustajanju – doručak. Imali smo varijantu za one koji nisu Japanci i japanski doručak. Ako sam nekada mislio da je nemoguće da doručak bude suštinski drugačiji bilo gde u svetu, u Japanu sam doživeo prosvetljenje. To nema nikakve veze s onim što mi jedemo. Osim pečenog lososa za doručak, sve ostalo je egzotika – sirova jaja, ukiseljeni voće i povrće, japanske verzije kaša, čudne supice… potpuno drugi svet. Shvatio sam šta sam čitao u Murakamijevim romanima. Valjda.

t13Tokio je grad koji je otišao u visinu, ali koji nije izgubio zelenilo i feng šui. Iako futuristički, on je istovremeno i human. Ta misao je prvo što vas prati. Potom se ulazi u raznolikost. Prvi dan je prošao na Okaidi, futurističkom ostrvu kod Tokija, gde su izložbeni saloni, odličan šoping i gde se stiže jednotračnom prugom s vozovima bez vozača. Tu je i Tokijsko oko (ne zove se tako), treća statua slobode s kojom se srećem… Susret s prvim iščašenim Japanom, brendiranim prodavnicama za pseću odeću i bezbrojne asesoare. Na primer, Dizni prodavnica za pse. Mačkoljub u meni je srećan jer zna da će se iz Japana vratiti s maneki-neko, mačkom koja maše i donosi sreću. Dan se završava u Akihabri, četvrti koja je posvećena prodavnicama elektronike, manga stripovima i pačinku. Elektronika se prodaje u robnim kućama od najmanje šest spratova, ima sve, bezbroj popusta, kartica lojalnosti. Manga je baš popularna, s dozom pedofilije koja Japancima ne smeta, a sve manga prodavnice puštaju elektronsku muziku koja liči na pevanje deteta robota. Uvrnuto, ali tako japanski. U Tokiju se definitivno ne naplaćuju mnogo firmarine jer neon para noć, kao i ogromni reklamni ekrani. Pačinko je japanska zanimacija gde stotine ljudi u zadimljenim salonima, na aparatu koji podseća na fliper, pomeraju jedan jedini upravljač i nastoje da ostvare šta-god-da-je cilj igre. Sve trešti od kuglica koje se koriste u igri, a dim možete da sečete makazama.

t17

Pre odlaska u hotel, iskrcavanje u Ginzu, četvrti najskupljeg šopinga. Dior na pet spratova, svi super prijatelji na jednom mestu, beskrajne robne kuće, Peta avenija ima svog rivala. Naravno, tu je i čuveni semafor koji istovremeno propušta pešake u svim pravcima na raskrsnici, uključujući dijagonalno prelaženje, dok automobili stoje u obe ulice koje se ukrštaju. Nije jedini takav u gradu, ali ovaj je definitivno najpoznatiji. Vratićemo se u Ginzu još jednom, da vidimo skupa kimona, prave japanke koje se nose sa specijalnim čarapama i da posetimo izložbeni centar Sony, mali zabavni park za odrasle.

t9

Dani se polako stapaju u upoznavanje nove kulture. Otkrivamo šintoizam, japansku veru koja je fundamentalno drugačija od naših evropskih religija. Hramovi su povezani s prirodom, ali ne postoje kao zatvoreni natkrovljeni objekti u koje se može ući, već su to prostori koji su omeđeni lepim kapijama. Procesije su lepe za oko, pojanje takođe, a boje su vesele, životne. Videli smo najkomercijalniji hram u Asakusi, baš kao i manje komercijalan Meiđi. Posle hrama u Asakusi odlazimo u park Ueno, koji donosi iskustvo koje se pamti – susret s pandom. Teško je opisati koliko je ta životinja slatka, spokojna i lenja dok stručno glođe bambus koji prvo oljušti zubima i šapama. Tu smo sreli još nekoliko znalaca iz knjiga – ardvarka, fosu, sunčanog medveda, sve moguće ždralove, crvene pande, a gorile su nam pobegle na spavanje. Ulaz u muzeje, botaničke bašte i zoo-vrtove se naplaćuje samo simbolično.

t3

Noći su lepe. Otišli smo jednom prilikom u Roponđi, ali nismo videli mnogo Japanaca ofarbanih u žive boje. Baš kao što ljudi, kad govorimo o SAD, imaju predstavu da je to ultraliberalna i pomalo razvratna država, a onda shvate da preovladavaju porodični i konzervativni ljudi, u Japanu je ekscentričnost retka. Tu prvi put vidimo crnce koji rade u klubovima. Šetali smo i Šinđukom kroz reku ljudi koja tu uveče izlazi i gde su šoping, zabava i hrana na raspolaganju do duboko u noć.

Carska palata je lepa, bez kiča, odvojena je od grada zidom, čak ni metro ne ide ispod nje. Unutra je lep park, oko nje staza koju lokalci koriste za trčanje. Saznajemo da magneti nisu popularni u Japanu, oni vole da dobiju pečat za turiste na mapi. Čak i razglednice teško nalazimo. Dok smo se šetali oko palate u četvrti Marunači doživljavamo novo prosvetljenje. U Starbaksu smo naručili pića i desio se nesporazum oko kusura. On je rešen tako što je kasir pritisnuo jedno dugme koje je momentalno dalo stanje u kasi i prikazalo višak koji mi je uredno vraćen za par sekundi. Opet kontakt s vanzemaljcima.

t11

Parkovi su, kao i svuda na Dalekom istoku, prelepi, u zen fazonu uz nezaobilazno bonsai sečenje. Park blizu riblje pijace Cukuji, poznat kao park Hama, bio je lepo mesto za dva sata zena. Pijaca, s druge strane, neverovatno čista, sa neverovatno mnogo sveže i kvalitetne ribe i morskih plodova. Higijena nije pitanje ničega drugog nego kulture. Iako u Japanu ne mogu da sakrijem da sam stranac, turista, nikome ne smetamo što očigledno njuškamo po pijaci bez namere da kupujemo.

t2

Nema kraja istraživanju u Tokiju. Veći je od SFRJ po broju stanovnika, po privredi je nadmašuje barem 10 puta. Šetkali smo i po Šinagavi, Šibuji, Šimbašiju, Jogiju, otišli do Kjota, koji je jedna potpuno nova priča. Ko hoće da uči od Japanaca ima šta, ko hoće da uživa ima sve uslove, Japan je zemlja koja nas je trajno vezala, gotovo jednako kao SAD.