Yohji Yamamoto

 Ja ne koračam glavnom ulicom mode, idem pločnikom tamne strane ulice…

Autor:  Jovanka Kozlovački Damjanov

Priča o Yamamotu je priča o identitetu, o ličnosti snažne indivudalne estetike koja je svojim načinom, anti-modom do mode, pomerila granice modne industrije. Kada je Centre Pompidou od Wima Wendersa naručio film o modi, režiser koji baš ne mari za modu pomislio je da to nije tema za njega, ali se setio jakne s Yamamotovim potpisom u kojoj se osećao zaštićeno kao princ u oklopu i pomislio da je film sjajna prilika da upozna jedinog dizajnera koji je pobudio njegovo interesovanje. Tako je 1989. nastao film „Beleške o gradovima i odevanju“. Lajtmotiv filma je upravo pitanje identiteta, gde je to mesto u nama, kako ga prepoznajemo u svetu brzih promena, promena mesta življenja, jezika, navika… Moda je po definiciji nešto što je „in“, u trci za novim. Identitet je u modi „out“. To je ono što Yamamota izdvaja, on prezire efemernost mode, stvara odeću za ljude koji su slobodni i koji tragaju za sobom.

“Džentlmen je neko kome je znana osama, tuga i žrtvovanje.”

YOHJI YAMAMOTO

Mladom dizajneru preporučuje da kopira kad počinje, ali da na kraju mora da stane s kopiranjem i nađe sebe. Mrzi termin „moda“ i kaže da nije modni dizajner, nego onaj ko pravi odeću. Na pitanje šta misli o današnjoj modi, bez uvijanja odgovara: „It’s shitty!” Ne stvara trendove, njegovi modeli iz osamdesetih podjednako su nosivi i danas (“Biti moderan znači stvari lišiti duše”).

 

Rođen je 1943. u ratnom Tokiju. Telo njegovog oca raznela je bomba. Majka je držala krojački salon i izdržavala ih. Završio je pravo, a potom modni dizajn i pridružio se majci u poslu. Godine 1977. je predstavio prvu kolekciju u Tokiju, a 1981. u Parizu. Pariz je bio nespreman. Reakcije su bile i rasističke. Pisali su da je preintelektualni čudak, crna vrana sa Istoka, da kopira istočnjačku etno-odeću, da će biti interesantan samo par sezona… U toj istoj Francuskoj 1994. je odlikovan Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti!

Nema religijski odnos prema novcu. Kada je 2009. umalo bankrotirao rekao je da je gotovo osetio olakšanje – neće biti porodične bitke oko nasledstva… Naravno, kreativan i borben duh kao njegov nije mogao da propadne. Drugačiji, provokativan, intelektualan, nikad pretenciozan, mnogo puši, malo govori, nosilac crnog pojasa u karateu, radoholičar i posvećenik, osporio je mnoga pravila, hvata se u koštac i sa sopstvenim tabuima još sanja kao da je dečak, svira gitaru, vozi „nisan“ iz 1980, njegova estetika je lepota nesavršenosti, mrzi simetriju… („Savršenstvo je ružno. Želim da vidim i ožiljke, neuspeh, poremećaj, iskrivljenje“). Lepa žena je za njega ona koja je zaokupljena radom i ne trudi se da stekne tuđu naklonost, suptilna i snažna u isto vreme. Pravi odeću kao štit za ženu od ružnih pogleda, od hladnog vetra… Omiljena boja crna („Crna je skromna i arogantna u isto vreme. Lenja, a misteriozna“). Mladima poručuje da su lepi i seksi već samom činjenicom da su mladi, da su im dovoljne farmerke i majica.

Muškarac koji nosi njegovu odeću nije nemaštoviti biznismen s kravatom, već osvešćen muškarac, oslobođen sterotipa, s neophodnom količinom hrabrosti. Slojeviti, komotni, često predimenzionirani modeli, puni nabora, dominiraju njegovim muškim kolekcijama. Kaže da bi, tako visok, sam sebi izgledao smešno u savršeno skrojenom, uskom odelu. Čak i sportska oprema koju je kreirao za Real Madrid zahtevala je hrabrost naručioca. Zmaj, japanski simbol moći, delujući preteće, našao se u sivoj na crnim dresovima, a na kopačkama u celoj paleti boja.